805 replies to this topic

[pauza]

Korintski zaliv

Duž obale Korintskog zaliva, sa peleponeske strane, vode dva puta: stari i novi nacionalni. Oba su magistrale, s tim što potonji ima dve trake u svakom smeru. Mi, naravno, biramo onaj stari jer je manje prometan, a s njega je i mnogo lakše klisnuti na puteve duž plaža. Nekad su ti sporedni putevi samo sokaci, koji se neočekivano završavaju u šipražju uz obalu, ali češće se njima može napraviti sasvim lep detur vozeći tik uz more i u njegovoj ravni.

Mesta i ljudi
Kao i svuda dosad uz mediteransku obalu, zimi su naselja gotovo prazna. Žive samo veliki gradovi koji broje nekoliko desetina hiljada žitelja. Ali čak je i u njima veoma teško naći smeštaj izvan sezone, jer vlasnici apartmana najčešće žive u Atini.
Tako smo u Patri, koja je veliki lučki grad, dan i po bezuspešno tražili sobu. Gde god smo pitali, upućivali su nas na hotele, tvrdeći da je zimi to jedini smeštaj. Pretraga po Internetu nije dala skoro nikakve rezultate. Jedino što smo pronašli bio je omladinski hostel, za koji smo sumnjali da li uopšte radi. No, ispostavilo se da je otvoren i da zimska cena za krevet u zajedničkoj sobi znosi deset evra.
Osim nas, jedini gosti bili su grupa Senegalaca -- dva momka i dve devojke, ali nismo uspeli da saznamo šta rade u Patri. Naime, mnogi ljudi s kojima smo razgovarali tražeći sobu, upozoravali su nas da je grad prepun izbeglica, Afrikanaca koji čekaju da budu deportovani u svoje zemlje, a kojih bi trebalo da se čuvamo.
Narednih pak dana, prolazeći kroz manja mesta, svuda su nas upozoravali da treba da se čuvamo ovdašnjih loših ljudi, kojih je sad mnogo zbog teške ekonomske situacije, visokih cena i nezaposlenosti. Međutim, u svako doba dana fensi kafići u kojima čaj košta dva evra, bili su krcati, što me je neodoljivo podsetilo na Beograd. Da li Grci, kao Srbi doskora, troše skrivene zalihe iz slamarica i čarapa? Po svoj prilici da, jer kako drugačije objasniti da ljudi još uvek solidno žive sa prosečnim primanjima oko 500-600 evra i potrošačkom korpom koja košta više od 450 evra. Benzin je skoro dva evra litar, a najjeftinija vekna hleba od 500 g košta osamdeset centi.
Što se ljudi tiče, ako se izuzme to što mi je ukradena ručna torba, nismo imali loša iskustva. Naprotiv. Senegalci u Patri bili su više nego druželjubivi i prijatni, u jednom selu sreli smo momka i devojku na biciklima s kojima smo se lepo ispričali, u nekom gradiću svratili su nas na vino i cipuro -- grčku rakiju -- na benzinskoj stanici gde smo stali da natočimo vode i potom su nam poklonili cipuro za srećan put, u drugom selu gomila dečurlije na biciklima ponudila se da nam pokaže put kada smo zalutali, pa su nas sporveli do magistrale u zajedničkoj vožnji...

Klima
Od Patre ka Korintu planine postaju sve niže, pa samim tim i sunce sve jače i duže greje iako je ovo severna strana poluostrva. Kada se kod mesta Velo odvojimo od obale i zađemo u kopno, te zapedalamo uzbrdo u pravcu Mikene, počinje da doslovno prži, pa moramo da se skinemo u krate rukave i šortceve.
Uprkos tome što smo sad na visini, nemamo spektakularan pogled na zaliv, jer je vazduh neverovatno zagađen: debeli sivi sloj smoga pritiska obalu. Pretpostavljamo da dolazi iz pravca Atine, koja je na sto-sto pedeset kilometara odavde.
No zato nam se otvara pogled na drugu stranu, prema kopnenoj zaleđini. S obe strane puta, po obroncima i udolinama, vinogradi. Plodna zemlja i veoma blaga klima. Nije ni čudo što je ovde ponikla jedna od najstarijih civilizacija -- čuvena mikenska.
Po prvi put, postaje mi očigledno šta je presudno uslovljavalo mesta na kojima su se rađale stare kulture. Logično bi bilo da je izbor pao na Korint, koji od svih mesta u ovoj oblasti ima najbolji geografski položaj, budući da ima luku i da prirodno spaja kopno sa poluostrvom. Ali čim sunce malo zamakne iza planina, duž cele severne obale postaje hladno, a još ako dunu vetrovi, zima vas prožme do kostiju. Za razliku od toga, u brdima i dolinama oko Mikene čak i početkom januara temperature su gotovo letnje, vetra gotovo i nema, padavine su obilne ali i dalje ostaje toplo -- rečju, idealno za lagodan život i procvat kulture.

[pauza]

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Ovaj Božić dočekujem u Grčkoj, u Mikeni.
Nakon višečasovnog lutanja po dirt-roads, pogodili smo pravi put i dokotrljali se u mesto gde je pre više od tri i po hiljade godina ponikla jedna od najznamenitijih civilizacija bronzanog doba.
Zaustavili smo se u kampu na ulazu u mesto, koji je otvoren ali bez posetilaca, pa nam je vlasnik ponudio da ostanemo besplatno: imamo struju, internet, tuš (doduše bez tople vode, ali možemo da je zagrejemo jer je tu i veliki plinski rešo).
Kada je čuo da sam iz Srbije, oduševio se. Objasnio je Brajanu da Grci sa Srbima osećaju posebnu povezanost. Dive nam se jer smo slobodoljubivi, jer nećemo da igramo kako drugi sviraju.
Tako je lepo čuti da tvoj narod i zemlju neko hvali.
Vožnja za uživanje, predivni predeli, suvo i relativno toplo vreme, a na kraju dana tuš, struja, kuhinja, internet -- koliko Božijih darova u jednom danu.

[negas]

Da je ovo roman...
Kad dole, u Astakosu, naletim pravo na Brajana....Da je ovo roman, sada bi usledile stranice i stranice...

Za stranicu bloga dovoljno je reći da oboje želimo da nastavimo dalje zajedno. Dokle -- ko to može da zna...

Kad se sad bisam slogiro, nikad necu! AAA, ovo mi je prva lepa stvar u 2012-toj, tj da sam joj se iskreno obradovao, prva stvar koja me je bas iskreno obradovala...

U dobra ce knjiga da bude, roman ili sta vec...a ne znam kod drugih, ja sam nekako ocekivao da ces bas na Brajana da nabasas...ne znam, sad je lepo da se pravim pukovnikom, ali iskreno sam u potaji tako mislio nekako...ma dokle zajedno...ma nebitno, idite ko dve bandere ako treba jedan za drugim, ili bolje reci ko dva tocka, nemoj da pricate kada bude krize, ali picite zajedno bolje je...

Nisam nista procitao posle gore citiranog posta jer nisam trenutno kuci, ali kad se vrnem, ima da citam i uzivam...

Samo cepajteee...

Hvala, i Vama i svima na forumu Srecan Bozic !

[spaske]

Uvek uživam čitajući ove priče, lep opis mesta, ljudi i svega ostalog u dobroj meri dočarava putovanje, predele i ljude.
Svaka čast i samo napred.

[pauza]

Putujući-parti
8. januar

Iako je bila nedelja, arheološko nalazište u Mikeni bilo je zatvoreno, a kasnije tog dana saznali smo da je razlog štrajk zaposlenih u kulturnim institucijama; nezadovoljni primanjima, stupili su u trodnevni štrajk. Zvuči poznato, zar ne.
Sa trusitima koji su došli u dva autobusa iz Francuske, posedeli smo malo na platou ispred nalazišta, diveći se pogledu na planine na severu, odakle smo juče pristigli. A onda smo zapedalali nizbrdo prema Nafpoliju.
Dvadeset kilometara puta kroz plantaže pomorandži i mandarina, sporednim putevima skoro bez ijednog vozila! Stajemo da se opskribimo zalihama ovog voća (ne beremo, samo kupimo sa zemlje), da sačekamo utovar gajbica u jedan kamion, te da popričamo sa radnicima na plantažama.
Prvo srećemo grupu od pet-šest muškaraca tipičnog azijatskog izgleda, pa radoznalo pitamo odakle su. Ne znaju ni reči engleskog ali nas ipak razumeju i odgovore da su iz Avganistana. Ne možemo da verujemo da su čak odatle došli ovde da beru pomorandže.
U želji da saznamo nešto više, zaustavljamo se kod jedne kuće, ispred koje smo opazili nekoliko drugih radnika, takođe Azijata. Na betonskoj ogradi kojom je kuća zaklonjena od ulice, suše se tepisi sa tipičnim istočnjačkim motivima. Kako stanemo, tako iz kuće izađe još pet, deset, petnaest... muškaraca koji nas okruže. Mnogi od njih grančicama pomorandžinog drveta trljaju zube. Znam da je to običaj u nekim zemljama, kao što je u drugima žvakanje duvana ili žvaka, ali nikada nisam videla da neko to radi uživo, a kako najviše asocira na čišćenje zuba čačkalicom, to mi deluje pomalo neotesano.
Brajan započinje priču sa jednim od njih koji zna engleski i grčki, i koji se predstavio kao njihov šef. Ispostavlja se da su iz Pakistana i da su neki, kao on, ovde već osmu godinu -- samo se sele s plantaže na plantažu. Najveće iznenađenje je kada nam ispričaju da su svi ovde ilegalno i da su putovali mesec dana pešice od Pakistana, preko Irana i Turske. Nemaju proodice, nemaju devojke, jer grčke gazde to ne vole. Koliko će ostati ovde? Ko to zna.
Pozivaju nas na kafu i čaj u kuću ne veću od pedeset metara kvadratnih u kojoj svi skupa žive, ali ja odbijam, pa to čini i Brajan. Ne osećam se prijatno ni nasred ulice okružena sa dvadeset pet muškaraca, koji me zagledaju znatiželjno odmeravajući i mene i bicikl, a nekmoli unutra. Verujem ja da su dobronamerni, ali bih takvu ponudu odbila i usred Beogarada.
Kada produžimo dalje, pričamo o tome kako u svim zemljama kroz koje smo prošli ljudi odlaze da rade i zarade negde drugde: Rumuni u Francusku i Italiju, Ukrajinci u Poljsku i Slovačku, Srbi u Ameriku i Nemačku, Grci u Australiju... Ludi i surovi svet kapitala. Znajući da grčke pomorandže u Beogradu koštaju oko evro i po, pitam se koliko li niske moraju da budu nadnice ovih ljudi, da bi se gazdi isplatilo kad plati njih i transport i sve marže. I svuda je isto -- svet počiva na nejednakosti.
Gorak ukus nakon ovog susreta donekle nam ublažava par Grka iz Atine, koje srećemo nadomak Nafpolija. Došli su u svom kamperu na vikend i preporučuju nam gde možemo da nađemo zgodno kamp-mesto. Malo prošetamo kroz ovaj simpatičan grad, nad kojim stražari srednjovekovni zamak (obilazak četiri evra, neka hvala), pa ih poslušamo.
Pošto je danas Brajanov rođendan, sumiramo broj ljudi na zamišljenom putujućem-partiju: Francuzi iz dva autobusa, Avganistanci, Pakistanci, Grci -- približno sto pedeset ljudi. Malo li je, čak i za svetskog putnika.

[pauza]

Epidaurus

Skoro je neverovatno da smo više do dve nedelje u Grčkoj, a da još nismo posetili ništa opd antičkih spomenika kulture. Objašnjenje se, delom, krije u činjenici da smo, zbog zime, pratili puteve duž obale, a silom prilika zacratana ruta sigurno nije način za upoznavanje sa znamenitostima bilo koje zemlje, pa čak ni Grčke, gde starine počivaju skoro na svakom koraku.
Zato smo se, sasvim namerno, udaljili od mora i uputili najpre ka Mikinosu, potom i Epidaurusu. Obilazak potonjeg očekivali smo se tim većim nestrpljenjem što je nalazište iz doba bronze bilo zatvoreno. I bili smo bolje sreće. Antički tetaar i ostaci Asklepijevog svetilišta čekali su na posetioce kojih je, ovog kišnog i hladnog dana, bilo svega nekoliko: grupa od petorto-šestoro Kineza, bračni par s bebom i nas dvoje.
Najpre smo posetili najčuveniju znamenitost Epidaurusua -- pozorište iz 4-3. veka pre naše ere.
Neminovnvno, posetilac usklikne kada vidi nešto ovakvo: pre pet-šest hiljada godina ljudi su izgradili ovaj tetar koji može da primi trinaest do četrnaest hiljada gledalaca. Zahvaljujući umeću i znanju čuvenog arhitekte Polikleta, postignuta je savršena akustika, pa se i u pedeset petom, poslednjem redu, perfektno čuje sve što se izgovori na sceni, makar i šapatom.
Mi smo, naravno, proverili da li je to tačno: Brajan se popeo najpre u trideset četvrti red, iza kojeg se nalazi prolaz, granica između sveta bogatih i siromnašnih kojima je pripadao naredni dvadeset i jedan red. Ja sam ostala dole, poklonila sam se i rekla nešto veoma tiho, tiše nego što inače razgovramo kada vozimo. Ipak, Brajan je čuo svaku moju reč i odgovorio mi. Neverovatno!
Prisećam se gradiva s fakulteta, iz antičke književnosti. Ako dobro pamtim, stari Grci su problem akustike prevazilazili tako što su ugrađivali cevi od bine do svakog reda. Međutim, potraga za njima u Epidaurusu ne daje nikakav rezultat. Ako i grešim u vezi sa zvukom, sasvim sam sigurna da su glumci, koji su bili isključivo muškarci, na sceni hodali na štulama kako bi ih jasno videli i u poslednjem redu, kao i da su na licima imali maske, koje su ocrtavale karakter koji igraju. Sve to pričam Brajanu, a on me iznenađuje informacijom da se u srednjim školama u SAD uči dosta o antičkoj Grčkoj.
Nakon tetara, obilazimo muzej, gde na nas sve vreme vreba čuvar kako slučajno ne bismo koristili blic prilikom fotografisanja. Ne znam ćemu to, kada su ionako sve skulpture kopije originala koji su u Atini. No, poštujemo pravilo.
Sledi obilazak Asklepijevog hrama. Sve čega se sećam o njemu već sam ispirčala Brajanu: da je bio bog medicine, da je preporučivao prirodne metode lečenja zavisno od tipa ličnosti bolesnika, ali nisam imala pojma (ili sam samo zaboravila?) da je imao razvijen kult. Kako god, čitav ovaj kompleks sagrađen je njemu u čast i njemu je posvećen: tereni za trčanje i takmičenja, antička gimnazija, Artemidin Hram, Asklepijev Hram, Biblioteka, Kupatila, Trpezarije, Spavaonice...
To je sada, zapravo, sve samo gomila kamenja, kako bi ironično rekao jedan moj prijatelj. I donekle bi imao pravo. Obilazeći sva mesta nekadašnjeg Aksklepijevog kulta, pitam se zašto skoro ništa nije restauirano, zašto nema maketa, crteža, pa čak i vošanih figura. Kolikom broju ljudi, kolikom broju posetilaca, ovo kamenje može da dočara bilo šta? Možda zanemarljivom postotuku. Moje iskustvo i najdublje uverenje je da ljudi imaju vrlo ograničene imaginativne sposobnosti i da mogu da zamisle prizore i slike samo ako im se plastično dočaraju. Zato od svega viđenog u Epidauru, pamte samo sliku teatra -- jedinu celovitu. Kao što ćemo i mi, najverovatnije.

[pauza]

Korintski kanal

Iako bismo oboje voleli da se zadržimo mnogo duže na Peleponezu, vozili smo samo severnom obalom i tek neznatno zašli u kopneni deo poluostrva. Naime, žurimo da početkom februara budemo u Izmiru, gde će nam se pridružiti Brajanov drug Kurt koji će voziti s nama narednih mesec dana.
A Peleponez je ogroman, samo je obala duga preko hiljadu i petstotina kilometara. Ko se ovde upusti u bicikliranje tokom zime, mora da napravi pun krug ili da računa na sigurno smrzavanje ukoliko se odluči da 'preseče' put preko zavejanih planina. Mi nismo pokušali ni jedno ni drugo, prvo jer nismo imali dovoljno vremena, a drugo jer toliko ludi baš i nismo.
Tako smo, nakon dve nedelje na poluostrvu, stigli do njegovog 'kraja' -- kanala kojim je Peleponez veštački odsečen od kopna.
Zaustavljamo se kod drvenog mosta, sa dve trake za vozila iz oba smera, a po sredini za pešake i bicikliste. Na prilazu mostu tabla s upozorenjem da je most klizav i da nije uputno voziti bicikl preko njega. Ignorišemo upozorenje jer daske deluju dosta suvo, a i čuvar iz kućice, na drugoj strani, pokazuje nam da možemo da pedalamo, ali da požurimo. Prešavši na drugu stranu, saznajemo i zašto: za dva minuta, kaže, most se spušta.
"Zar se ne podiže?", čudi se Brajan.
"Ne, ovaj se spušta", potvrđuje službenik. Uprkos lošem engleskom, ne deluje kao da brka pojmove 'dole' i 'gore'.
Hm, hajd' da sačekamo i vidimo i to čudo, kad smo već tu.
A čudo je tekovina s kraja 19. veka, iako su još neki antički vladari razmišljali o tome kako da prosecanjem kanala između Korintskog i Saronskog zaliva skrate put brodovima za skoro petsto kilometara. Od službenika saznajemo da postoji još jedan spuštajući pokretni most par kilometara dalje, te treći, klasičan i nepokretan, koji je deo autoputa.
Nakon tog objašnjenja, pritiska dugme na nekoj spravi u svojoj kabini i na oba kraja mosta spuštaju se rampe. Pritiska drugo dugme i uz strahovitu buku most lagano počinje da tone. Spušta se centimetar po centimetar, i tako skoro sedam minuta koliko mu treba da porine dvadeset i jedan metar u dubinu.
Sledeće što vidimo su dva omanja broda kako prolaze jedan za drugim kroz kanal. S prvog, većeg, kapetan i članovi posade mašu službeniku, Brajanu, meni, a mi im uzvraćamo. Cela scena neodoljivo me podseća na onaj crtani film u kome su brodovi glavni junaci.
Čim brodovi prođu, ponovni pritisak na dugme i most kreće gore. Nestrpljivi vozači s obe strane zatvaraju vrata svojih automobila i pale motore. Za koji minut, ostrvo Peleponez ponovo će postati poluostrvo.

[pauza]

Fotke s Peleponeza su https://picasaweb.go... ... /Peleponez

[pauza]

Da li neko ima ovaj broj Ilustrovane? http://www.ilustrova...x.php?broj=2761 Objavjen mi je putopis, a ažurna redakcija nije me obavestila o tome (a ni platila, naravno). No, barem da nađem primerak, za slavu

Attached Thumbnails

• 

[Sci]

Primerak jos nemam, a slavu vec imas, samo je jos nisi postala svesna . Pozdrav i uzivaj praveci nam zazubice jos vise... =D>

[pauza]

U međuvremenu sam saznala da će nastaviti s objavljivanjem putopisa o pedalanju po Evropi i, nadam se, svetu, kada im iste budem poslala
A kažu, možda bude i nešto para

Nego, dok se odmaramo u Atini, složila sam neke zanimljive fotke bicikala koje smo usput videli.
Tema je: Bicikli i ćemu sve služe:

https://picasaweb.go... ... NaNjihLici

[pauza]

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena. Nekako smo ga podnosili vozeći duž obale -- noću smo se smrzavali a danju raskravijivali -- ali čim smo malo zašli u kopno, i dnevene temperature su drastično opale. Svakoga dana bilo mi je hladno. Hladno, hladno, hladno.

Dok smo vozili po ravnom i uzbrdo, uspevali smo da se ugrejemo ali samo zakratko, jer čim bismo stali, hladnoća bi nas prožela do kostiju. Najgori je bio jugo -- leden valjda i leti -- koji je brijao s mora. Sve vreme nas je pratio, uglavnom nas udarajući čeono i bočno, a na nizbrdicama je bivao nemilosrdan, pa nam nije pomagalo ni to što smo oblačili svu odeću koju smo imali -- do podnožja bi nam se krv zaledila.

Za mene su, ipak, noći bile najgore, jer je moja podloga za spavanje nedugo nakon odlaska iz Beograda ponovo počela da pušta vazduh, ovoga puta kroz ventil, što je značilo da joj nema spasa, pa sam po tri-četiri puta ustajala da je naduvam. Uprkos beskrajnoj želji da stoički podnesem sve nedaće koje su neodvojive od ovakve avanture, dolazilo mi je da zaplačem kada bih se usred noći probudila osetivši ledenu zemlju poda mnom, te morala da ustanem i pumpam cvokoćući od hladnoće.

Biće da sam tako navukla neku prehladu, jer sam počela da se osećam strašno umorno: budila sam se umorna, usred dana sam morala da stanem i napravim dugu pauzu, a već u ranim popodnevnim satima tražila sam da se zaustavimo za taj dan jer mi se činilo da ću zaspati na biciklu. I svakoga dana bilo mi je sve gore.

Spas sam nazirala tek u Atini, gde smo se nadali da ćemo se odmoriti. Najveće nade kad je smeštaj u pitanju polagali smo u Uglješu, koji je već par godina živeo i radio u grčkoj prestonici a kog nisam poznavala lično, već samo kao saputnika mog prijatelja na turi Ciklo Rusija 2007. Ali kako pitati bilo koga, a posebno nepoznatu osobu, da ostanete nedelju dana u njegovoj kući, koliko nam se činilo neophodnim za oporavak. Da sam poznavala Ugija lično, ne bih o tome brinula. Ovako, verujući u onu staru da je svakog gosta za tri dana dosta, potražila sam smeštaj i na drugoj strani, kod momka kog takođe nisam poznavala lično a koji je na jednom biciklističkom sajtu ponudio smeštaj 'kolegama' kada se zateknu u Atini. I na obe strane dobila sam potvrdni odgovor.

U Atinu smo stigli sredinom januara, u vreme najvećih hladnoća: dnevne temperature nisu dobacivale ni do deset stepeni, što je netipično za ovo podneblje. Ušli smo sa jugozapadne strane u grad koji je, po površini, gotovo duplo veći od Beograda, i vozili još dvadeset sedam kilometara do Marusija, gde Ugi stanuje. Bila sam polumrtva kada smo se dovukli do njega.

Uglješa je programer i u Atinu je došao neplanirano, pre četiri godine, jer je ovde dobio posao. Živi u komfornom jednoiposobnom stanu koji iznajmljuje i koji je operemio veoma lepo, u modernom stilu. Nakon što je diskretno proverio da li smo Brajan i ja (još uvek) zajedno, ustupio nam je prostranu spavaću sobu, jedinu prostoriju koja se greje, sa velikim, izuzetno udobnim bračnim krevetom. Hvala veliko, Ugi, zaista to nismo očekivali. Obično su nam naši domaćini, oni preko internet putničkih mreža, ustupali dnevni boravak, kao što smo činili i mi sami u našim stanovima dok smo preko istih tih lista ugošćavali neke putnike.

Podudarilo se da smo pristigli baš na dan kada je Ugijeva sestra u Beogradu trebalo da se porodi, tako da smo svi sa nestrpljnjem očekivali srećnu vest. I predveče je stigla: Ugi je postao ujak dečaka koji će za par dana dobiti ime Aleksandar. Otvaramo pivo i nazdravljamo: neka je živ, zdrav i da poraste veliki, i rastom i srcem, ugledajući se na svog ujku. Živeli!

Proslava, naravno, tek sledi: Ugi je pozvao svoje prijatelje i kolege s posla, sve Srbe, ako se izuzmu jedan Makedonac i njegova supruga Bugarka. Pošto je subota i pošto su svi mladi, pristižu tek oko deset. Brajan i ja jedva držimo oči otvorene, ali Ugi nas je zamolio da ostanemo makar malo, dok se upoznamo i pozdravimo sa gostima.

A oni su zanimljivi ljudi, svako ponaosob, ali nemoguće je da sa svima razgovaramo, čak ni nakratko, jer ih ima dosta. No igrom slučaja, nađemo se u predsoblju pored momka koji nam se predstavi kao Vid. Njegovo ime, koje je dobio po vrhovnom slovenskom bogu, izazvalo je moje oduševljenje, budući da sam svojevremeno dosta čitala o Starim Slovenima i slovenskoj mitologiji. A i nikada nisam srela nikoga ko se tako zove. Tako se zaslugom (Svjato)Vida upustismo u priču. Sada je na njega bio red da se oduševi kada je čuo o našoj avanturi. Logično pitanje bilo je gde smo smešteni i koliko ćemo ostati u Atini, a kada je čuo da još ne znamo koliko dana smo dobrodošli kod Ugija, srdačno nas je pozvao kod njega i njegove supruge u goste. Oni žive sami i imaju dovoljno prostora, tako da im nećemo smetati čak i ako želimo da ostanemo deset dana. Vau!

I Vid tada poziva suprugu koja sedi u kuhinji da se upozna sa nama. Ona je moja imenjakinja, a već sve zna o meni i Brajanu, kog je odmah prepoznala sa mojih fotografija. I opet -- vau! Kako, odakle? Na portalu B92 čitala je moj blog, a kada je shvatila da nisam previše ažurna i da kasnim i po nekoliko nedelja sa postavljanjem novih tekstova, počela je da prati direktno moj sajt. I baš je nedavno pročitala kako pedalamo put Atine. Rekla je to Vidu, razmišljajući da mi pošalje mejl i ponudi nam smeštaj. A nije imala pojma da poznajemo Uglješu (pa i ne poznajemo ga), da ćemo odsesti kod njega, niti da smo već stigli. Oduševljeno potvrđuje Vidov poziv da se smestimo kod njih, što mi oberučke prihvatamo.

Naredna dva-tri dana plan našeg boravka se konačno iskristalisao: otkazaćemo Milošu, onom drugom momku u Atini, jer on živi u malom stanu a nema potrebe da se guramo; kod Ugija ćemo ostati nedelju dana kako smo i želeli, s tim što ćemo poslednja tri biti sami, budući da za produženi vikend on leti za Beograd, da vidi sestru i bebu; potom ćemo se preseliti kod Sneže i Vida, koji takođe odlaze u Beograd na nedelju dana, a nama će ostaviti ključeve od svog stana. Do tada, večerali smo više puta zajedno, provodeći ugodne večeri kod jednih ili drugih, baš kao u 'normalnom' životu od koga smo se odvikli.

Presrećni smo. Nemamo dovoljno reči zahvalnosti. Ne znamo kako da im se odužimo.

Zahvaljujući Uglješi, Snežani i Vidu, ljudima koje do tada nismo poznavali, pune dve nedelje odmarali smo se u super-komfornim stanovima, spavali u krevetu, imali topli tuš i šporet na kome smo mogli da kuvamo sve što poželimo -- više nego dovoljno za potpuni oporavak nakon šest meseci pedalanja. U međuvremenu, prošao je i hladni talas, ja sam ozdravila i iz Beograda mi je stigla zamena za podlošku, te sada sasvim odmorni, naoružani novim entuzijazmom i još većom verom u dobrotu ljudi, možemo da krenemo dalje, u nove avanture.

[Legionar]

"pauza" Srbi, narod najgostoljubiviji

У то не сме нико да сумња

"pauza" naoružani novim entuzijazmom i još većom verom u dobrotu ljudi, možemo da krenemo dalje, u nove avanture.

Ово ми се баш допало

П.С. После твоје приче са Угљешом,Видом,Снежаном и осталима,Брајан вероватно размишља:Аууу,колика је ова Србија.Путујем већ два ипо месеца,а и даље око мене Срби.А ти му Снежо онда отпевај:Није мала,није мала,....(више пута) ратовала....

[pauza]

Novi set fotki o antičkim spomenicima u Atini i oko nje: https://picasaweb.go... ... inaIOkoNje

[chamade]

Gledao,gledao...i baš se nagledao. Odlične slike. Ovaj poslednji set slika mi je nekako poseban.
Šta da ti kažem...prava si carica. Bravo i hvala!!!

[modesti]

Zahvaljujući Uglješi, Snežani i Vidu, ljudima koje do tada nismo poznavali, pune dve nedelje odmarali smo se u super-komfornim stanovima, spavali u krevetu, imali topli tuš i šporet na kome smo mogli da kuvamo sve što poželimo -- više nego dovoljno za potpuni oporavak nakon šest meseci pedalanja. U međuvremenu, prošao je i hladni talas, ja sam ozdravila i iz Beograda mi je stigla zamena za podlošku, te sada sasvim odmorni, naoružani novim entuzijazmom i još većom verom u dobrotu ljudi, možemo da krenemo dalje, u nove avanture.

Šta li Brajan piše svojima, da li piše: "zahvaljujući Snežani i njenoj harizmatičnosti, itd, itd..."....

П.С. После твоје приче са Угљешом,Видом,Снежаном и осталима,Брајан вероватно размишља:Аууу,колика је ова Србија.Путујем већ два ипо месеца,а и даље око мене Срби.А ти му Снежо онда отпевај:Није мала,није мала,....(више пута) ратовала....

Ha, ha, super!!! =D> =D> =D>

[pauza]

Hios

Još od vremena kada sam tri puta zaredom iščitavala u dahu Grofa od Montekrista, gajim posebnu ljubav prema ostrvima. U mojoj mašti, ona su neodvojivo vezana za avanturizam, romantiku, skrivenu lepotu. To što nikada nisam ni pokušala da sve to pronađem na jednom mestu treba pripisati samo strahu od razočaranja -- lakše je maštati da tamo negde, u nekom moru, postoji ostrvo iz mojih snova.

Otuda nisam očekivala ništa od Hiosa, na kojie nas je neminovno vodio pomorski put od Atine do turske luke Češmir. Noć uoči iskrcavanja, ne uspevajući da zaspim na brodu koji se ozbiljno ljuljao, čitala sam Borhesove priče, a među njima jednu naslovljenu Besmrtnik, u čijem uvodu se pominje upravo Hios. Zanimljiv je kontekst: tamo negde daleko, daleko u moru, dokle stižu samo brodovi simboličnih imena kao "Hronos", pa je otud idealno mesto na kome će sahraniti svog pripovedača. Nije obećavalo.

Iskrcali smo se u zoru, u mrak, vetar i hladnoću. Da je bilo po mome, sačekali bismo u luci i prvim jutarnjim ferijem nastavili do Turske. Ali Brajan je silno želeo da vozi po nekom grčkom ostrvu, pa sam se složila. Vreme verovatno nije mnogo bolje ni u Češmiru.

I već od prvih kilometara, Hios je počeo da nam otkriva svoja raznolika lica: dobre puteve bez mnogo vozila, brda kao nacrtana dečijom rukom, ogromna polja mastike, male peščane uvale, živopisne srednjovekovne gradiće, Ovde ljudi još uvek telefoniraju iz javnih govornica i sa svima u kafiću dele mandarine koje su pazarili. Vole putnike i, čim se negde zaustavimo, zabrinuto nas obaveste o vremenskoj prognozi za naredne dane. Na mnogim mestima, duž puteva ili usred varošica, postavljena su automobilska sedišta ili fotelje za odmor putnika-namernika. Sa svakog brda duž obale, kamena kula nadgleda puteve...

Pravimo krug po južnoj polovini ostrva, pedalajući četiri dana. Nije lako voziti ovuda. Uzbrdice su naporne, a bura je toliko jaka da nas vetar doslovno gura oduzimajući nam kontrolu nad biciklima. Iznenađujuće je da noći nisu hladne, posebno kada vetar malo stane. Druge noći čak večeramo napolju, u potpunom mraku koji razbija samo nejasno belasanje talasa. Sedimo na kamenoj klupi na plaži, gde smo postavili i kamp, i pokušavamo da dokučimo tajnu ovog ostrva. Čudimo se što leti očito nije omiljena turistička meta, a opet, drago nam je zbog toga na onaj sebilčni način zaljubljenika koji ne žele da objekat svog obožavanja dele sa bilo kim -- već samo sa retkim posvećenicima.

Njima neće biti preskupa cena od 64 evra za povratnu kartu do Atine. Neće im smetati što na Hiosu nema velikih hotela ni što plaže nisu modne piste. Ako budu došli ovde, doći će tražeći zrno avanture, romantike i lepote. I za ta skrivena blaga neće im biti potrebna nikakva mapa.


Fotografije sa Hiosa su ovde: https://picasaweb.go... ... 2239/Hios#

[pauza]

Poslednja noć u Staroj Evropi
31. januar 2012.

Noć uoči odlaska iz Grčke. Orkanski visovi su povetarac za ovo
nevreme. U Atini, saznaćemo ujutru, pada sneg. Brodovi nisu
isplovljavali a u agencijama ni do devet uveče ne mogu da nam kažu
ništa pouzdano za sutra. Podižemo kamp iza crkve, gde smo proveli i
prvu noć kada smo pristigli na Hios. I tada je bilo vetrovito, ali ni
približno ovome što nas je noćas snašlo. Jedna od najgorih noći za
ovih šest meseci kampovanja.

Moj Primus ne radi a Brajanov gorionik je nemoćan na vetru koji
probija sa svih strana, ma koliko mi zaklonili plamen. Svi su izgledi
da ćemo ostati bez tople večere, što nas čini dodatno nervoznim.
Gladni smo, promrzli i umorni u ovoj olujnoj noći.

Ujutru ćemo saznati da li nam to Stari kontinent ne da da ga napustimo.

[pauza]

Najzad u Turskoj
1. februar 2012.


Imali smo sreće da je koreanska grupa, pun autobus turista, želela
takođe da pređe ferijem u Tursku, a kasnije smo saznali da su ih juče
vratili iz luke otkazavši plovidbu zbog oluje. Danas su talasi tek
neznatno manji, ali Koreanci su bili uporni i feri je isplovio. A na
njemu i nas dvoje, jedinih dvoje putnika van turističke grupe.
Entuzijasti koji prvog februara, dok u Atini i mnogim gradovima na
Sredozemlju pada sneg, hoće da pedalaju po turskoj obali.

U Češmiru je vetar neuporedivo slabiji, a sija i sunce, pa nam se
vreme čini gotovo prolećnim iako je svega sedam stepeni. Raskravljeni,
obilazimo češmirski zamak i arheološki muzej.
Brbljivi vodič, pravi Turčin i izgledom i po tome što se obraća
isključivo Brajanu dok mene potpuno ignoriše, više je raspoložen da
mog saputnika podučava turskom jeziku nego da nam ispriča nešto o
češmirskoj istoriji. Srećom, tu su štampani vodiči a i objašnjenja uz
muzejske eksponate veoma su iscrpna.
Zamak je sagrađen u 15. veku kao odbrambena kula od pirata, ali
najburniji period beleži u vreme Rusko-Turksih ratova, odnosno vladara
Katarine Velike i Bajazita II. Liku potonjeg posvećeno je pola
muzejske izložbe, što ne čudi, ali zašto je ruskoj carici posvećena
druga polovina? Zar nije čudno da se neprijatelju da toliko prostora?
Tim, očito dobirnim pitanjem, uspevam da privučem pažnju našeg vodiča.
Na lošem enegleskom objašnjava nam da je uprava muzeja to uradila
smatrajući da je Katarina bila zanimljiva ličnost, posebno zbog svojih
seksualnih apetita -- imala je 26 ljubavnika! I vodič nas upućuje na
pano na kome su oni poimence pobrojani. Jedan je živeo svega šest
meseci! uzvikuje Turčin. Na kraju nam pokazuje karikaturu nekog
Francuza iz 18,. veka, na kojoj Katarina stoji jednom štiklom u
Rusiji, a drugom nogom je iskoračila na tursku teritoriju, dok joj
Francuzi, veselnici, vire ispod suknje i, očekivano, dvosmisleno
komentarišu njenu veličinu.
Toliko o češmirskoj istoriji i detaljima koji se pamte.

Ako u Turskoj prihvatiš svaki poziv na čaj, nikada nećeš stići nikuda
-- rekao je neko, ko veoma dobro poznaje gostoljubivost ovog naroda.
Stali smo na pumpi samo da bih otišla u toalet i dok sam izašla, a
jedan radnik je već bio pozvao Brajana na čaj.
Ušli smo u sobičak gde su dečkić i muškarac.
Merhaba! -- pozdravismo ih.
Merhaba! -- otpozdrave nam, sa širokim, srdačnim osmesima.
Ustupaju nam stolice pored grejalice i odmah prinose čaj i kutiju šećera.

Radnik koji nas je pozvao zove se Mehmed i uskoro se ispostavlja da je
najstariji od svih zaposlenih, kojih ima pet, šest, sedam, deset...
-- samo ulaze, izlaze, zadržavaju se kraće ili duže, a Mehmed svakome,
kako ga ugleda, pruži šolju čaja. On je kurd iz Merdena, mesta na
tursko-iračko-sirijskoj granici, a i ostali zaposleni su iz istog
grada i u srodstvu s njim. Pre dvadesetak godina napustio je Merden u
kome s tada veoma teško živelo. Najpre je otišao u Istanbul, a potom
došao ovde, u Ilidžu, pored Češmija. Na pomen truske prestonice, sav
se ozari i brk mu se smeši. Ne krije da mu je tamo ostalo srce.

A Mehmed o srcu zna dosta. Kaže, nema srca u osoba koje kraj pune
sofre i skupog ića s lica ne skidaju namršteni izraz; dok sa naših ne
silaze osmesi iako je pred nas izneo samo čorbu, pastu i sos, a od
pića čaj. I samo nam je ponudio da se istuširamo u njihovom kupatilu
nakon što smo ga upitali da li u Ilidži postoji hamam. 'Samo'!

Smejemo se, naravno. U neverici smo da smo se ugrajali, okupali i
najeli iako ništa od toga nismo ni očekivali ni tražili. Kakav je ovo
samo doček, Turska! Srdačnije i prijateljskije teško da može. Čok
tešekur edijorum! Hvala, mnogo hvala!

[pauza]

Mapa dosadasnjeg puta

A onlıne na lınku: http://www.everytrai...trip_id=1440214

Attached Thumbnails

•