805 odgovora na ovu temu

[Legionar]

Život je čudo

[pauza]

Život je čudo

Da, moj počinje da liči na pr(a)vu biciklističku sapunicu

[pauza]

Dosadašnje fotke iz GRčke: https://picasaweb.go... ... /Grcka2011

[modesti]

Život je čudo

Da, moj počinje da liči na pr(a)vu biciklističku sapunicu

Ha, ha, ha, ... izvinjavam se, nije toliko smešno koliko mi je drago zbog ovakvog (još uvek) zapleta.... Elem, moram još neku da dodam (vesti iz Zemlje): za danas je Mališa organizovao okupljanje kod Žute kuće i vožnju preko novog mosta ka Jakovu, tu se okupila četa mala ali odabrana, ako mene pitate najviše zbog simpatičnog novogodišnjeg ćakulanja.. Te smo se tu, naravno, dotakli, Snežo, i tvog putešestvija. E, onda sam ja primetila da nam paralelno sa tvojom biciklističkom pričom fali i malo ljubavnog zapleta, na šta je naš drug Piglu prokomentarisao da u stvari želim(o) (biciklističku) sapunicu... Pa, naravno, a što ne bi moglo???
Eto, otud ono ha, ha, ha, ... na početku ovog pisanija.
Ne navijamo svi đaba za tebe!!!
Ima tu materijala i za doooobar roman!
Pozz

[Kuguar]

LAJK!!!!

Ili sto neko rece, spanska serija sa CIKLOBERZE

Samo napred, a procitacemo mi taj roman - extended version (sa posvetom) za jedno par godina!!!!

Neka je sila sa vama

[antiR3ality]

=D> =D> =D>

[Kiza]

Na "one " serije od sada gledam drugim ocima, cak verujem da se sve to tamo bas tako i desavalo i da je sve po istinitom dogadjaju snimljeno
Nece da me isnenadi ako se na kraju ispostavi da je Brajan Snezina davno nestala tetka... i to slepa ! Nastavljam da sa paznjom i nestrpljenjem pratim ovu (meni omiljenu) seriju

Josh fotki, josh ..please

[mixitron]

Samo mi pada scena iz masne pravoslavne svadbe na pamet... ono sa zetom i braćom... lele Brajane...

[pauza]

Kali Hronja! Srećna Nova!

Na Peleponez smo prešli preko impresivnog mosta na koji su Grci s pravom ponosni. Pre nego što smo se uputili ka prelazu, pokušali smo da iz Antarija, poslednjeg mesta na grčkom kopnu, fotografišemo luk koji počiva na svega četiri stuba. U tom vozikanju, otkrili smo da veliki broj ferija saobraća od obale do obale, te da su cena karte za brod i putarina iste -- dva evra. I koliko smo videli, brodovi su puni, a i preko mosta vozila neprestano zuje.
Nekako smo pogodili priključenje ka naplatnim kućicama, ali nismo ni stigli do njih, a čovek u fluroscentnoj odeći istrčao je pred nas. Uputio nas je na posebnu stazu za pešake i bicikliste koja je odvojena od saobraćajnih traka visokom betonskom ogradom te apsolutno sigurna a najbolje od svega je da je prelazak njome besplatan. Ako se dogodi da na početku mosta zaborave da su vrata na drugoj strani zatvorena i da se s natovarenim biciklima nikako ne može stepenicama dole, za manje od dva minuta neko iz obezbeđenje doći će kolima po vas i pomoći vam da prenesete bicikle u traku za vozila a potom voziti iza vas sve dok bezbedno ne pređete na drugu stranu. Da to nismo doživeli, teško bismo poverovali.
Kroz skoro prazan, bogati Rio, krenuli smo ka Patri. Još u Albaniji smo pričali o tome da bi bilo fino kada bismo Novu godinu dočekali u nekom većem gradu, a budući da smo pedalali prema Atini, obalom, izbor je logično pao na glavni grad na Peleponezu. Želeli smo da iznajmimo sobu i da se uveče pridružimo javnoj proslavi na glavnom trgu.
No to nas je čekalo sutradan, a za danas smo predvideli da pronađemo biciklističlku radnju jer je trebalo da zemnimo gomilu delova, te da potom, natenane, obiđemo grad i podignemo kamp na nekom zgodnom mestu na obali ili u kakvom parku na periferiji.
No dočekala nas je najveća kiša od početka naše ture: lilo je bez prestanka nekoliko sati, kao da je neko gore, na nebesima, odvrnuo sve slavine istovremeno pa šiklja u mlazevima. Nije bilo ni govora da postavljamo šator pod otvorenim nebom, ali naći natrkiljeni prostor koji je koliko-toliko zaklonjen od radoznalih pogleda s ulice i iz kuća, nije nimalo lako u velikom gradu. Jedva smo iskopali neki uzak prolaz između dve prazne kuće, gde ćemo ostati suvi tokom noći.
Sutradan -- vedro nebo, sunce i toplo -- skoro 15 stepeni. U gradu prava novogodišnja gužva: radnje krcate, ulice zakrčene, kafići prepuni bučnih i veselih ljudi. U tom haosu, pokušavamo da pronađemo neki apartman, ali nema šanse. Čini se da niko u Patri ni u okolini ne izdaje sobe. Tražimo u LP, tražimo na internetu, i jedino što nalazimo je adresa jednog hostela. Hajmo tamo. Cenkamo se i dobijamo krevet za po deset evra. Soba jeste zajednička, ali smo sami u njoj, pa možemo s mirom da rasprostremo sve stvari da se suše. Onda pripremamo večeru, novogodišnju, s vinom i muzikom sa laptopa. Oko pola jedanaest krećemo u grad, verujući da se na glavnom trgu nešto dešava. I vlasnica hostela nam je to rekla. Ali u gradu skoro da nema ni žive duše -- osim što su lepo ukrašene, ulice su skoro puste, a restorani prazni ili zatvoreni. Gde god ugledamo živa čoveka, priupitamo šta se dešava, i svuda nam objasne da je ovde običaj da se Nova godina čeka kod kuće a tek posle ponoći svi izađu na ulice i u restorane. Od grupe policajaca pak saznajemo da je javna proslava izostala jer grad nema para.
Pošto je toplo, posedimo malo na trgu i onda se vratimo u naš hostel. Imamo još vina, dobru muziku a znamo i za najlepši način da uđemo u novu godinu.

[vladetaub]

Pozdrav...i srećna nova godina!!!
Znači u podeli ponovo imamo "Belu".( "Bela" je naziv iz preferansa za kombinaciju karata kralj-dama).
Ovakav razvoj događaja obradovao je mnoge a čini se najviše "Legionara" koji je prvi reagovao i na forumu to proslavio uz pivo i trubače. A moguće je i da nešto sazna pre nas?!
Za mene nije iznenađenje ni prvi ni drugi "događaj" ali to (za sad) nije bitno.
U svakom slučaju, ovo je dobra vest.Hrabro si prebrodila strahove koje može imati usamljeni putnik(ca) u tuđoj zemlji.Ako se tome doda narušena psihička(a i emotivna)stabilnost zbog prestrojavanja i menjanja planova sigurno si svesna da si položila veliki ispit.Moje je lično mišljenje da ovakve avanture baš i nisu podesne za pojedinca(svejedno,muškog ili ženskog pola).
Verovatno si pogazila(po prvi put) neke principe ali to je cena motiva i cilja.
Cenim tvoj poduhvat,sviđaju mi se tvoji izveštaji i podržavam to što radiš.
Pošto se neću javljati do predstojećih praznika-Srećan Božić i Hristos se rodi!

[chamade]

Da je ovo roman...Za stranicu bloga dovoljno je reći da oboje želimo da nastavimo dalje zajedno.

=D> =D> =D>

Zato je danas lep dan


Život je čudo-preokret se desi onda kad se najmanje nadaš. Ovakav nastavak mi se već više svidja.
Ovih dana si pregurala period samoće-verujem da ti nije prijao,ali situacija se izgleda promenila na bolje.
Ipak ste zajedno jači i sigurniji...samo napred

[srdjoni]

a znamo i za najlepši način da uđemo u novu godinu.

...... .. ....,
....... .. ...,
što bi lepo rekao
čika Jova Zmaj!

Nek ti je sa srećom!

[Sci]

Do sada nisam zeleo da postujem zbog specificnosti tvoje situacije, ali je sada situacija drugacija. Lepo je to sto ponovo nisi sama i sto imas drustvo, ali budi opreznija, nije zlato sve sto sija. Samo bez zaletanja da ponovo ne bi prolazila kroz nesto sto sama ne bi zelela. Ja imam mnogo iskustva sa kampovanja po belome svetu, doduse mnogo vise motociklima nego biciklima, mogu ti reci da je volja sve, sve se moze i nista nije nemoguce. U vecini zemalja Azije ljudi su mnogo bolji nego sto smo to mi Evropljani (mislim i na nas Srbe naravno), pomoci ce ti i u Turskoj i u Iranu vise nego sto sanjas. U juznom Iranu i Pakistanu ces imati vojnu pratnju, tako da ces biti bezbedna, mada je Pakistan nesto nebezbedniji od Irana. Indija je fenomenalna, samo sto ce te saletati deca i svi ostali i tesko ces moci na miru da postavis sator, a jos teze da se odmoris i naspavas u njemu.Banglades i sve zemlje jugoistocne Azije su bezbedne, jedino je na severu Indonezije malo nezgodno, bombasi i te politicke gluposti.
Odrasla si osoba, ti najbolje znas sta ti je ciniti. Nije bitno sta ja mislim o svemu sto je bilo do sada u vezi tebe i doticnog ti saputnika, bitno je da vise ne budes u oblacima i da ostanes na zemlji na kojoj si vec nekoliko dana. Nas mentalitet nema ama bas nikakve veze sa americkim, oni razmisljaju drugacije od nas 360 stepeni, t6ako da je uklapanje ta dva mentaliteta veoma tesko.
Ok je dok je ok, ali moras imati izlaznu strategiju iz svake situacije. Svi smo uz tebe, cela Srbija navija za tebe, znam kako ti je bilo kad si ostala sama, mnogo puta sam bivakovao po pustinjama i znam sta je jeza, samo nemoj srljati i sve ce biti u redu, ako se karte otvore, ok, ako ne opet imas gde da se vratis, pa nastavis kad se kockice uklope.
Volimo te i molimo se za tebe, Bog ce te cuvati i otvoriti ti pravi put, siguran sam, jer Bog ceni hrabre i dobre ljude.

[modesti]

Odrasla si osoba, ti najbolje znas sta ti je ciniti. Nije bitno sta ja mislim o svemu sto je bilo do sada u vezi tebe i doticnog ti saputnika, bitno je da vise ne budes u oblacima i da ostanes na zemlji na kojoj si vec nekoliko dana. Nas mentalitet nema ama bas nikakve veze sa americkim, oni razmisljaju drugacije od nas 360 stepeni, t6ako da je uklapanje ta dva mentaliteta veoma tesko.
Ok je dok je ok, ali moras imati izlaznu strategiju iz svake situacije. Svi smo uz tebe, cela Srbija navija za tebe, znam kako ti je bilo kad si ostala sama, mnogo puta sam bivakovao po pustinjama i znam sta je jeza, samo nemoj srljati i sve ce biti u redu, ako se karte otvore, ok, ako ne opet imas gde da se vratis, pa nastavis kad se kockice uklope.
Volimo te i molimo se za tebe, Bog ce te cuvati i otvoriti ti pravi put, siguran sam, jer Bog ceni hrabre i dobre ljude.

...izlaznu strategiju... Da, to je to, ja bih samo rekla drugim rečima - plan B.
Da, to je to. Prave reči od pravog čoveka u pravom trenutku.

[pauza]

Sci, nastojim da ne komentarišem postove ljudi koji ovo prate, ali u slučaju ovog komentara, mogu da potpišem svaku reč. Veliko hvala.

[pauza]

Skituljko na plaži
4. januar 2012.

Po principu verovatnoće, bilo je samo pitanje vremena kada će nam se desiti da nas neko pokrade. Jer, kada spavaš na otvorenom i sve što ti treba za život nosiš u četiri plus torbe, pre ili kasnije neminovno je da budeš žrtva nečijih dugih prstiju.
A pomenuta “plus” torba je za cikloturistu zapravo najbitnija. To je ona ručna torbica koja se montira na volan bicikla i nikada se ne ostavlja na njemu, makar se od svog dvotočkaša udaljavali samo par koraka. U njoj se čuvaju dokumenta, novac i sve one neophodne sitnice koje svaki čas zatrebaju u vožnji: mapa, fotoaparat, naočari za sunce, krema za sunčanje, notes, nožić i kašika, muzika, kapa, olovka, notes... a u mom slučaju i amajlija -- mali meda po imenu Skituljko.
Kako je moja ručna torba povećih dimenzija (nosivost čak 8 kg!), zauzima previše mesta u šatoru, te je svake večeri ostavim ispred, u onom međuprostoru između unutrašnjeg i spoljašnjeg sloja. Naravno, prethodno sve vredne stvari unesem u šator, pa u torbi ostanu samo nebitne sitnice, kao i Skituljko, koji me čuva.
Da sam lopov i da imam iole mozga, bilo bi mi jasno da niko normalan ne bi ostavio ništa dragoceno ispred svog šatora. No, nisu svi lopovi inteligentni, a na moju nesreću, jedan takav opazio je moju torbu i iskoristio trenutak da je ukrade.
Prilično pouzdano mogu da rekonstruišem kako se to dogodilo, čak i kada. Probudila sam se oko 6.30, izašla do wc-a i pre nego što sam zatvorila šator, iz ručne torbe izvadila sam ciklo-kompjuter zbog sata, i unela ga unutra. Kada sam se sat kasnije ponovo probudila, torbe nije bilo. Sasvim je izvesno da me je neko opazio iza crkve gde smo razapeli šator i znatiželjno krenuo da vidi ko to sabajle šeta okolo u pidžami, da je ugledao torbu “na izvol'te” pored šatora (jer spolji sloj nije bio zategnut pošto smo ga postavili na beton) i samo je zgrabio. Pretražujući kasniej okolinu, iza zida crkve našli smo neke sitnice koje su poispadale iz manjeg džepa moje torbe, verovatno dok je lopov bežao.
Najpre nisam mogla da poverujem da se to zaista desilo. Pomalo je zastrašujuća pomisao da neko tek tako uđe u vaš životni prosotr, makar to bio i šator, i uzme šta mu se dopadne. Potom sam osetila bes i bila spremna da odem u policiju. Ali, to me je brzo prošlo -- bilo bi to premnogo cimanja zbog ukradenih naočara za sunce s dioptrijom i mog medvedića Skituljka.
Za prvo i ne marim, osim što mi pravi tehničke poteškoće, ali zbog Skituljka me je obuzela velika tuga. Stvarno sam volela tog medu, ko što deca vole omiljenu igračku, a putnici svoje amajlije. S njim sam razgovarala, ponekad sam mu se poveravala, na njega sam prebacila mnoge emocije kao da nije plišana igračka, već poluživo biće, mezimac. Šest meseci, Skituljko je svakodnevno bio sa mnom na putu, prošli smo zajedno 6.000 kilometara, često smo se Brajan i ja šalili kako Skituljko najviše uživa jer putuje i ne pedala, on mi je bio jedino društvo tokom desetak dana vožnje bez Brajana, a sada ga više nema.
Neću ni da zamišljam šta mu je lopov verovatno uradio kada je pretraživao gde bi novac mogao da bude skriven. Hoću da verujem da se desilo ono što je jedan moj prijatelj napisao kao komentar kada sam se požalila da su mi ukrali torbu: Skituljko je uzeo naočare za sunce i otišao negde na plažu da uživa.

[mixitron]

Snaći će se on

[bant013]

A možda je samo našao svog saputnika...

[chamade]

Kako je moja ručna torba povećih dimenzija (nosivost čak 8 kg!), zauzima previše mesta u šatoru, te je svake večeri ostavim ispred, u onom međuprostoru između unutrašnjeg i spoljašnjeg sloja. Naravno, prethodno sve vredne stvari unesem u šator, pa u torbi ostanu samo nebitne sitnice, kao i Skituljko, koji me čuva.

[pauza]

Mix, Bane, Chamade, hvala vam puno! Sasvim ste me raznežili!

Hristos se rodi!