805 replies to this topic

[pauza]

Oko moje glave
23. decembar

Ovu noć pamtiću po koracima tik uz moj šator, oko dva sata iza ponoći. Tek sam se bila probudila nakon prvog sna (nesanica me muči poslednjih dana) i pokušavala sam ponovo da zaspim. Kad začuh korake. Neko se približavao mom šatoru. U gluvo doba noći. Usred ničega, između dva seoca na jugu Krfa. Kampujem u nekom maslinjaku, na sto metara od puta kojim sada niko ne prolazi., a od kojeg me zaklanja limena šupa. Mislila sam da je to dobro zaklonjeno mesto, kad ono đavola. Šta kog vraga neko traži ovde u dva iza ponoći?

Prepala sam se. Ležim mirno i ne dišem. Ne mogu da dohvatim ni nožić koji se nalazi do ulaza u šator, jer je takva tišina da se čuje i najmanji dah. Koraci zaobilaze šator i zastaju pored bicikla, koji je vezan za vrata šupe. Prekorevam sebe što sam na volanu ostavila pink majicu da se suši -- po boji, svako će zaključiti da u šatoru spava žensko. Samo žensko, jer bicikl je jedan.

I tad, ne razmišljajući, počeh da hrčem, zapravo, da uverljivo podražavam duboko muško hrkanje. Onaj napolju struknu, lepo sam čula kako se trgao iznenađen. Izgleda da je već bio u odlasku, pa ga je zvuk iz šatora zaustavio.

Osluškujem -- ništa. I dalje ništa. Minuti prolaze. Ništa. Posle otprilike pola sata usudim se da se pomerim. Zgrabim nožić i sa njim u ruci ostanem da ležim. Ali san me uskoro savlada, san jači od straha.

A ujutru, kad sam odlazila kompletno upakovana, sretoh vlasnika maslinjaka, po svoj prilici mog noćašnjeg posetioca. Niej razumeo kada sam ga pitala da mi potvrdi da li je to zaista bio on, ali mi je zdušno objašnjavao kojim putem da se vratim u Krf.

Ceo dan vozila sam pod utiskom noćašnjeg događaja. Dok sam bila s Brajanom, to nam se nije desilo, bar ne na taj način. Mnogo puta su nas posećivali uveče ili ujutru vlasnici imanja na kojima bismo zanoćili, ali nikada usred noći, ili mi to nismo primetili, budući da smo obično čvrsto spavali.

I šta sad nakon tog iskustva? Ništa. I plašim se i ne plašim. Ljudi su radoznali, posebno ako ugledaju neznance ili šator na svom imanju. Pretpostavka od koje sam pošla kada sam krenula na ovu turu pre pet meseci a i sada, kada sam odlučila da nastavim sama, jeste da nijedan lopov neće pomisliti da pljačka ljude u šatoru, posebno ne one koji usred zime kampuju. Najdublje sam uverena da ljudi nisu zli, barem ne najveći procenat njih. Na primedbu da stavljam glavu u torbu, odgovaram da isto čini bilo ko ko svakog dana seda za volan -- šansa da nastrada veća je nego da se meni nešto desi. Naposletku, a verovatno presudno, jeste i pitanje sreće. ODnekud verujem da me prati, makar često izgledalo kao da me je napustila.

A što se straha tiče. dobar je kao mera opreza, ali ako prevlada nad užitkom, onda je vreme da se vrati sigurnom krovu nad glavom. Za sada još uvek nije.

[combat88]

i u malog miša strah je velik, a kamoli u čoveka kad spava noću na otvorenom.
ne daj se snežana. nož, suzavac, biber-sprej i sve ostalo pod jastuk.

[pauza]

Fotke s KRfa: https://picasaweb.go...00909972239/Krf

[Kiza]

inož, suzavac, biber-sprej i sve ostalo pod jastuk.

Na bicikl majcu na kojoj pise "RAMBO" zatim par velikih prljavih carapa...
Strah je prilicno rastegljiv. Ti si svoju letvicu straha upravo pomerila navise
Veruj u svoju srecnu zvezdu i ucini sve da joj pomognes

[modesti]

A što se straha tiče. dobar je kao mera opreza, ali ako prevlada nad užitkom, onda je vreme da se vrati sigurnom krovu nad glavom. Za sada još uvek nije.

Sigurno da još nije. I sigurno da ti treba društvo, i slavuj u lugu ima druga svog, gledaj na ovo kao na jedan prelazni period iza kojeg sledi puno bolji, radosniji. Svi smo tu, pratimo te, podržavamo, a ti gledaj da noći provodiš u manje rizičnim predelima, ili se barem upoznaj sa vlasnicima parcela na kojima kampuješ, sigurno ćeš imati njihovu podršku.
Tamo je danas Božić, sigurno ćeš se i ti na današnji praznik puno bolje osećati.
Fotke su predivne.
Pozz

[pri3rak]

Mmm da to bi bila odlicna strategija, uzadaj se u srecu. Pretpostavljam da ce drugari koji je odavde naveliko bodre na rizik, ukoliko zagusti odjuriti ka njoj i pomoci resavanje problema?!

Budi pametna pa izvagaj sve dobro barem jos jednom.Nije bitno sto ovde ima ljudi koji te bodre da izdrzis, a i onih koji su skepticni, ukoliko podje po zlu samo ti ces obrati zelen bostan ovde se nikome nista nece da dogodi.

[pauza]

Kad neko piše nešto javno, pa iznosi i svoje strahove a i emocije, mora biti spreman na svakakve komentare. Samim činom pisanja dao je to pravo ljudima koji čitaju. No jedno bih da objasnim: ja ne činim ništa od ovoga radi ljudi odavde ili radi ljudi s neke druge liste ili zato što neko nešto očekuje od mene. Sve što činim, činim zbog sebe i nekih svojih želja, snova, zamisli. Ne dugujem nikome ništa -- ni nastavak puta ni opravdanje ako odustanem. Tako da, nema razloga za polemike oko toga treba li da odustanem ili ne. Nisam tražila savete niti mišljenje ni od koga. Oni koje zanima da čitaju imaju priču, ja imam avanturu o kojoj jedino ja odlučujem.

Pozdrav svima u odlasku s Krfa

[Martok]

Pazite sta kuckate. Ako je iznerviramo prestace da postuje ovde ...

Ah, da

Sretno i lepo vreme da te prati

[srdjoni]

nema razloga za polemike oko toga treba li da odustanem ili ne. Nisam tražila savete niti mišljenje ni od koga. Oni koje zanima da čitaju imaju priču, ja imam avanturu o kojoj jedino ja odlučujem.

Bilo bi lepo da se ovo poštuje. Ovo je tema za one koje zanima čitanje, a ne pametovanje. U to ime, izbrisano nekoliko postova...

[negas]

Hvala na fotkama i strpljenju, one bas uzimaju vreme i prilikom fotkanja, a jos aploud...uh...Steta sto nije sezona, pa bi Krf izgledao mnogo mnogo zivahnije, ovako ti deluje mozda pust!
Fotke vrh!

A gde idu Vasilis i Lina koje si srela

Koraci: Ma to je bio vlasnik maslinjaka, video covek nesto pored svoje supe. Otkud znas sta ima u supi -od alata i td..., a otkud zna da tvoj sator nije prikolica da se napuni i odnese nesto iz supe onako u dva ujutru jel, onako gledajuci iz daleka...Verovatno bih i ja tako postupio sigurno, kada bi video nesto neobicno oko svoje supe, a mozda sam slucajno naleteo, mozda mi je neko reko, e eno nesto kod tvoje supe...Dosao je do bajka da vidi jel katanac OK dal je supa obijena

Ja sa svojim drumasem cesto zaglavim nocu, tj uhvati me mrak! Zadnji put, jedno 20km me uhvati mrak kroz sumu, a ta suma je na 700 metara nadmorske visine i treba mi oko 17/18km nizbrdo uglavnom, levo desno krivine. Nemam svetlo, nemam nista, ma jedva se vidi, u nekim delovima gotovo i nista, i po neki seljak ide i to brate vidis neku senku, neznas dal je covek dal ti se priblizava ili udaljava. Al sta ti je covek, i on se uplasi od mene, i ja od njega, pa on uhvati desnu stranu, ja isto svoju desnu, ko ima hrabrost raskravi se pa kaze nesto, tipa dobro vece, i onda bude OK-pita me pa odakle ides, imas jos dosta do varosi i td...! A i ja uvek kazem, ma koji bre manijak, pa ja sam najvcei manijak, od mene nema veceg, te ako udari na mene zaebo se! Ali uvek je sve OK!

Ma to naidje period, kada budes nekako uvek primecena pri kampovanju, a onda ce opet krenuti po starom, gde god da stanes, sve je OK i budes neprimecena, il neuznemiravana!

Iskreno, nista mi ovako gledano sa tvoje pozicije ne bi smetalo, sem te temperature, ako je ispod 10. Nisam zimogrozljiv ali voleo bih leto! U poslednje vreme bas ne volem ladno...a kisa leti moze, cas se osusis.

A ja cekam da odes u Spaniju i fotkas nam malo puteve oko Barse i Valensije. Jeste izvikani predeli, ali kako je lepo biti u centru Valensije, gledao na onoj trci formule 1, ma idi...Dakle da nam pustis fotku, evo mene u Valensiji...Narvavno vise volim prirodu, ali treba *sve* proci !!!

Pa, nek te sunce ogreje

[pauza]

Božić Bato, pokloni mi siguran smeštaj
25. decembar

Strah možda nije prava reč koja opisuje kako se osećam nakon događaja s noćnim posetiocem. Pre bih rekla da od te noći nosim osećaj tegobe koja me pritiska po ceo dan. Kvari mi užitak u vožnji, uživanje u predelima, prepuštanje ostalim doživljajima. Kako mrak počne da se primiče, tako se tegoba pojačava a turobne misli stanu da me ophrvavaju. Naporno mi je da se brinem povazdan, toliko je naporno, uz sve ostale brige skopčane s ovakvim putovanjem, da se stalno preispitujem gde je ta granica kada ću reći: ma ne mogu više s tim da se nosim.
S takvim mislima ukrcala sam se na feri za Igumanicu. Dva i po sata na moru, dva i po sata nebicikliranja, dva i po sata drugačije neaktivnosti nego u proteklih pet meseci. Dovoljno vremena da o svemu dobro razmislim.
I opet isto odlučujem -- ne odustaje mi se. Jedino što želim da radim jeste upravo ovo što radim. Jedino što me čini srećnom, jeste ovo. Šta je onda rešenje? Kao i uvek, jednostavno je, samo ga treba otkriti: noćiću isključivo u baštama i na imanjima ljudi koje ću prethodno pitatai za dopuštenje. Jeste da to znači priličnu neslobodu, jer s ovakvim putovanjem neraskidivo je vezana sloboda da staneš kad i gde ti se prohte i tu razapneš šator. Ako moraš da pitaš ljude za dozvolu, to znači da treba odvojiti mnogo više vremena i krenuti s traženjem smeštaja sat ili dva pre nego što padne mrak. To takođe znači i dobro planiranje da se na vreme stigne do nekog naselja ili mudro predviđanje da je bolje ne napuštati prethodno mesto. A znači i upornost, jer neki neće hteti ni vrata da otvore a nekmoli da me saslušaju ili prime kao gosta na svom imanju. No, ako je to cena za miran san, nije previsoka.
A prisećam se i da sam čitala više blogova cikloputnika koji su na taj način obišli svet. Doduše, mahom su to radili muškarci, koji nisu imali ni centa, budući da su na svakom konaku obično dobijali i neku hranu od svojih domaćina.
I tako, iskrcavši se u Igumenici, krećem u potragu. Kružim po periferiji, osmatrajući dvorišta i kuće. Sebi ličim na nekog kopca i uprkos napetosti smejem se zamišljajući kako bi izgledao crtani film sa karikaturalnim likom koji okolo-naokolo traži pogodnu žrtvu kod koje će se uvaliti na noćenje. Smejurija. Kucam na jedna vrata, iza kojih se odaziva neka baka, ali ne želi da otvori. Idem dalje. Mrak se spušta, nebo je muljavo i samo što nije počela kiša. Vidim dosta nedovršenih zgrada, ulazim da osmotrim kako to izgleda iznutra, ali naprosto mi se ne ostaje ni u jednoj od njih. Sve u meni se buni protiv takvog konaka. Umorna sam, hoću da mirno spavam. Zato nastavljam kruženje. Napokon, ugledam jednu ženu u dvorištu kuće, kako priča sa starijom ženom na prozoru.
“To tražim!”, shvatih iznenada. Žene treba da pitam za pomoć, kako se toga ranije nisam setila!
I nazivam joj dobar dan na grčkom, pa joj čestitam Božić, takođe na grčkom. To je uostalom skoro sve što znam od tog jezika. Ali dovoljno da joj izmami osmeh (ljudi uvek vole kada stranci umeju da izgovore makar dobar dan na njihovom jeziku) i da me upitno pogleda. Imam prolaz, sigurna sam. I bez okolišanja, pitam je da postavim šator u njihovom dvorištu. Objašnjavam rukama, pa onda uzimam blokče i crtam. Još dodajem kako sam izgubila saputnika (što i nije laž) i pokazujem joj moju i Brajanovu zajedničku vizitkartu, koju nam je napravio moj prijatelj pre polaska iz Beograda. To sad objašnjavam na engleskom, pa ne znam koliko me razume. Ali pokazuje mi na dvorište druge kuće, koja je očito za idavanje u letnjim mesecima, i pita me da li mi tamo odgovara.
“Perfektno!”, oduševljeno uzvikujem.
Žena se brine šta ću ako počne kiša, ali je uverim da to nije nikakv problem. Jedini problem je da li sam na sigurnom. Tražim u džepnom rečniku reč strah i ona čita na grčkom. Izgleda da razume jer počne da podražava lajanje kučića želeći da mi objasni kako jedino mogu da se uplašim od njih. Smejemo se.
Žena odlazi u svoju kuću i ubrzo opet izlazi donoseći mi pomorandže na dar. Pa se upoznajemo: ona je Sofija, a ja Snežana bez patuljaka. I opet se smejemo, potom Sofija odlazi. Ali dok sam postavila šator, eto nje ponovo, ovoga puta sa kesom punom hrane: pita od mesa, pečenje, kolači i konzerva koka-kole. Sofija, divni ste! Efharisto i Kala Hristujana! Zahvaljujući vama, noćas ću imati miran san.

[goranz]

=D>

[modesti]

“To tražim!”, shvatih iznenada. Žene treba da pitam za pomoć, kako se toga ranije nisam setila!

Setila si se, i to je sad najvažnije.

Još dodajem kako sam izgubila saputnika

Sačuvaj sebe, a saputnika ćeš već (nekog) naći, ili će on naći tebe...

Pozz

[chamade]

Snežo,ipak za svaki slučaj ubuduće pri nićenju stavi neku motku pored sebe...ako nizašta drugo onda barem za(protiv) nekog psa lutalice da mu možeš staviti do znanja da treba da produži dalje. Od malog džepnog nožića imaš korist jedino pri seckanju paradajza dok je motka ipak motka.
Pozz

[pauza]

Lična pratnja

Od Preveze do Aktija vodi podvodni tunel u koji je biciklima zabranjen pristup, tako bar piše na znaku ispred tunela, a i blinka na natpisu iznad tunela. Zastajem i razmišljam šta mi je činiti. A dok ne smislim, pokušavam da ufotkam ceo tekst: “Not aloved for bicycles”, ali dva-tri puta presporo ili prebrzo pritisnem dugme mog fotoaparata. I dok se ja tako zanimam, začujem kako iza mojih leđa zastaju kola iz kojih neko nešto govori u megafon. Okrenem se, i imam šta i da vidim: rotaciona svetla na pikapu upaljena a kroz staklo se jasno vidi službena uniforma. Ok, Sneki, nema šta više da razmišljaš, nego se lepo pokupi i nazad, nekim drugim putem. Ali srpski inat me tera da još malkice ostanem i oklevam praveći se da fotkam. A onaj pozadi, u kolima, isključio megafon i mirno čeka, pa prosto ne verujem. Okrenem se i uputim mu osmeh, ali od bleska sunca ne mogu da mu jasno vidim crte lica. Ipak, shvatam da mu uopšte ne predstavlja problem što se neka luda biciklistkinja na ulazu u podvodni tunel zamajava oko fotografisanja dok on čeka. Uvrnuto, ali meni postaje neprijatno, pa se okrenem ponovo i mimikom ga priupitam da li bih mogla da vozim trotoarom koji je dovoljno širok, a tunel je odlično osvetljen. Ruka iz pikapa pokaže da slobodno krenem.
A! sad shvatam! Ti nisi poslat da me vratiš nazad već da me pratiš kroz tunel dugačak 1600 m i bezbedno sprovedeš na svetlost dana! Ah, Evropo, koliko si daleko od nas.
Vozi, Sneki! Prvo parče je lako, skoro ravno, ali onda kreće naglo nizbrdo. Po zvukovim iza mene zaključujem da pikap vozi desnim točkovima po trotoaru a sa oba leva po drumu, tako da ga ostala vozila veoma lako zaobilaze. Održava rastojanje tri-četiri metra čak i kad put krene uzbrdo, te vozim jedva 12-13 kilometara na sat. Uspela sam da ga uslikam na izlasku dok je, opet mirno, čekao da se dokopam zaustavne trake.



Bitka mora i poluostrva

Otpedalala sam prema Lefkadi, (polu)ostrvu koje sam planirala da obiđem u naredna dva dana. Prelazeći preko nasipa kojim je veštački spojeno sa kopnom, sve vreme sam imala utisak kako ostrvo odbija da se pomiri sa sudbinom poluostrva koju mu je ljudska ruka odredila još u 8. veku, kada je napravljen prvi nasip. S obe strane puta more probija ispod tla, hoće da potopi nasip, hoće gore, hoće da vrati šta mu je oduzeto i ponovo okruži ovo parče zemlje nazvano Lefkada. Utisak je zaista snažan.


Kakvi su zapravo Grci?

U tri kuće na obodu grada Lefkade pitam da postavim šator u dvorištu ili maslinjaku. U prvoj me glatko i kratko odbiju, bez ikakvog objašnjenja, u drugoj izmisle kako kroz dvorište celu noć prolaze kola, a u trećoj, nakon desetominutnog većanja između majke, ćerke i njenog muža, takođe me odbiju, ali mi pokažu na neograđen plac preko puta njihove kuće.
E pa stvarno! To sam mogla i bez vas da nađem. No, iskreno, i nije tako loše mesto. Plac je na kraju slepe ulice, jeste malo zarastao u travuljinu, ali barem me niko ne može videti s puta. Veliki plus je i to što je ispred kuće u kojoj su većali, na putu, postavljen senzor, pa kad neko naiđe, upali se snažan reflektor koji obasjava i plac na kome sam postavila šator.
Dok vozim nazad ka gradu, u potrazi za pijaćom vodom i namernicama, nerviram se zbog negosotoljubivih Grka. Stvarno ne mogu da verujem da neko, ko ima dvadeset ari zemlje, 'ladno kaže “Ne”, ili da u taku smisli laž o tranzitu preko zabačenog placa, a ponajmanje da moja molba iziskuje desetominutno većanje da li me pustiti ili ne. Takvo nešto apsolutno bi bilo nemoguće u Srbiji.
U povratku iz grada, uđem u skoro prazan restoran da zatražim vode. Unutra jedna žena i pet-šest muškaraca. Poziva me da uđem, a narednog minuta servira mi ogromno parče kolača i veliku šolju kafe, te me posadi da sednem s njenim prijateljima. Tek tako, neku biciklistkinju s ulice. Krajnja suprotnost mojim prethodnim trima susretima s njenim sugrađanima, a možda i komšijama, jer se sve dešava u krugu od petsto metara.
Slavljenicin prijatelj seda do mene i pokušavamo da razgovaramo. Pričamo na nekoj mešavini grčkog, engleskog i rukomašućeg jezika, ali se prilično dobro razumemo: osmesi, srdačnost, zagrljaji. Razumem da se slavljenica zove Dimitra, da ima jednog prijatelja Sofoklosa a drugog Spartaka, s kojim razgovaram, što izaziva niz komentara -- njihovih na grčkom, i mojih na srpsko-engleskom, kao i zajednički, univerzalno razumevajući smeh. Pre nego što odem, pokušavam da im objasnim da su me pokolebali u lošem mišljenju o Grcima. Za sada, Sofijino gostoprimstvo i njihova srdaćnost potiru meni neshvatljiva odbijanja ljudi u mestima gde sam pitala za metar kvadratni travnjaka.


Lefkada -- brzo došla, još brže o'šla

Prvobitni plan je bio da napravim krug po Lefkadi i onda pored zaliva Škorpios produžim kopnom na jug. Ali poseta prodavnici pokolebala me je u toj nameri. Grčka je skupa -- to sam znala i u to sam se prethodnih dana uverila. Ostrva su obično još skuplja -- to sam takođe znala i u to sam se takođe uverila na Krfu. Ali Lefkada je premašila sva moja najgora očekivanja. Cene su dvadeset do trideset odsto više nego na Krfu, a te na Krfu su deset do dvadeset odsto više nego na kopnu. Zato sam se ujutru lepo spakovala, provozala krug po gradu i nasipom kojim sa juče došla vratila se na kopno.


Praznim putevima

Sporedni putevi uvek vode kroz neuporedivo lepše predele, ali obično podrazumevaju i mnogo uzbrdica, često veoma strmih, budući da su izgrađeni namesto staza koje su prvobitno bile utrine, a one su uglavnom najkraći putevi ili prečice. Da sam se dokopala jedne takve postalo mi je jasno čim sam okrenula leđa Lefkadi i pored starog zamka krenula vijugavim asfaltnim putem u planine. Ne baš one čiji su vrhovi pod novim snegom, ali svejedno dosta visoke. Najpre s moje desne, a potom s moje leve strane Lefkada postaje sve manja i manja, ionako redak saobraćaj (jedno vozilo u pola sata), skoro da potpuno prestaje,m a od ljudi, jedino još srećem čobane na prastarim motorima kojima obilaze svoja raštrkana stada. Pejzaži su sve neverovatniji, pa sve češće zastajem da fotografišem. Takođe i da malo odmorim, jer mi je duša u nosu.
Pre podne je, videlo na sve strane, ali svašta mi prolazi korz glavu. Nije da se bojim, samo pomalo strepim od svega šta može da se desi u ovoj nedođiji, kako mom biciklu, tako meni. Znam da ne treba tako da razmišljam i da je besmisleno raditi ovo to ja radim ako ću se tako pribojavati. Ali još sam početnik u solo pedalanju, još mi je sveže iskustvo pedalanja u društvu, kada se vozi neuporedivo bezbrižnije, te se i ne ljutim na sebe previše. Proći će, znam. A dotle, imam da savladam ovaj uspon, pa onu krivinu, pa onu strminu... Na par mesta silazim s bicikla i moram da guram koliko je strmo.
To mi se dešava nadomak sela Poganja, mesta koje je sablasno prazno, sa razrušenim i u korov zaraslim kamenim kućama i uvelim maslinjacima. A nije bilo malo to selo, mogu da izbrojim ostatke sigurno stotinak kuća. Ali je na severnoj strani planine i sunčevi zraci izgleda uopšte ne dobacuju dovde. Hladnoća mi se uvlači u kosti iako vozim uzbrdo, pa guram uzbrdo. Oblačim još odeće, pa nastavljam sporo, presporo -- jedva pet ilometara na sat. Nema nijednog vozila da prođe pored mene, a u stvari je tako i bolje, jer bih se uplašila šta ako stane, šta ako neko izađe iz kola, šta ako... Pokušavam da sagledam gde je završetak ovim uzbrdicama, gde put trijumfuje na poslednjem planinskom prevoju, ali čini se da je to još kilometrima daleko.
No na kraju uvek mora doći vrh, a ovaj je kao ulaz u drugi svet: prelazak na sunčanu stranu brda obraslog u zelene pašnjake i maslinjake, dok se iza njih, u daljini, bele snežni vrhovi. Spust je dug nekoliko kilometara, sve do mesta Paleros.
A onda se put spaja sa magistralnim drumom koji vodi tik uz ivicu mora. Ovo je možda najlepše parče druma kojim sam vozila otkako sam u Grčkoj. Asfalt je gladak kao ogledalo, drum se malo penje pa malo spušta, ali nikad previše strmo, već goredolira koliko da biciklisti ne bude dosadno dok savlađuje cilj za ciljem, sve vreme odmarajući oči na peščanim uvalama podno druma, na pučini i obrisima ostrva u daljini.
I tu negde, na oko dvadeset kilometara od Palerosa, smestilo se selo Mitikos, jedno od onih neodoljivo šarmantnih mediteranskih mesta koja vam se ljupko smeše čim ih opazite i potom ne skidaju osmeh dokle god ih ne napustite. Sedam na plažu nadomak Mitikosa i pravi pauzu -- ručak i kafa s pogledom na kuće na sprudu. Nešto aksnije, provozaću se jedinim dvema ulicama ovog mesta, a iz nekih kuća žene će mi nazvati “Kalimera”. Pomisliću da bi bilo lepo i ugodno tu negde kampovati, ali previše je rano da bih se zaustavila -- nema još ni četiri, tako da produžavam.
Znak na putu obećava svega osamnaest kilometara do sledećeg mesta, što mi se čini više nego realnim da izvozim pre mraka, čak i ako sve bude uzbrdo. Prolazim pored nekih kuća iz kojih me ljudi pozdravljaju i mašu mi. Izgleda da je ovde svet mnogo gostoljubiviji i otvoreniji prema strancima nego severnije. Prvi put mi se u Grčkoj dešava da mi svirkaju iz kola, da me bodre, mašu. Smejem se. Ovo obećava.
Ali u jednom trenutku shvatam da sam napravila i dvadeset i dvadeset pet kilometara, a od obećanog mesta ni traga. Put, naravno, ide uzbrdo, mrak se polako spušta, s obe strane magistrale sve je strmo tako da ću teško naći pogodno mesto čak i ukoliko se budem odvažila da opet divlje kampujem -- rečju, ovo mi se ništa ne dopada. Pokušavam da pogledom dobacim preko brda i uvala, ali geografija terena je takva da se ne vidi ništa dok se ne popne na sam vrh, a često ni tada. Počinjem da se ljutim na sebe, pitam se što lepo nisam ostala u onom Mitikosu i lenčarila, ili pričala s ljudima, te sačekala tamo noć. Molim svetog Nikolu da mi da snage, da izdržim do sledećeg mesta makar ono bilo i trideset kilometara daleko odavde i makar morala da vozim po mrklome mraku, obećavajući mu da više neću donositi tako glupe odluke.
I negde pola sata pre potpunog mraka, opazim svetla grada na obali. Vrisnem od sreće. Kreće spust i ja se sjurujem da negde potražim prenoćište.

[goranz]

Snezo, zelim ti srecnu novu godinu i da te sreca prati na tvom putu!

[Geri]

Snezo, zelim ti srecnu novu godinu i da te sreca prati na tvom putu!

Lajk, +1 ~ !

[negas]

Snezo, zelim ti srecnu novu godinu i da te sreca prati na tvom putu!

Lajk, +1 ~ !

Tako je, BRAVO Snezo i sve najbolje u 2012-toj! Sad za 10 dana, se dan jos vise produzava, pa ces imati i vise vremena za planove na drumu...

[pauza]

Hvala na čestitkama!
I ja vama želim sve najbolje u 2012!

[pauza]

Da je ovo roman...

Kad dole, u Astakosu, naletim pravo na Brajana. Stoji i priča s nekim Grkom ispred kafića. Mislila sam da je već uveliko na Peleponezu, kako je i planirao. Imao je dva dana prednosti u odnosu na mene, tako smo se bili dogovorili rastajući se. Jer oboje moramo obalom, zbog zime.

Da je ovo roman, sada bi usledile stranice i stranice koje govore o našem ponovnom susretu: slikovito bih opisala naše izraze lica, gradirala dijaloge vešto biranim rečima, zabeležila svaki detalj prepun nagoveštaja i značenja; dramatizovala bih scenu u kojoj me pita da li želim da te večeri kampujemo zajedno, te drugu, sutradan, kada mi predlaže da narednih dana ponovo vozimo skupa; prenela bih moje unutrašnje monologe dok se kolebam i onda prihvatam, zabeležila duge razgovore koji su potom usledili, rekla koju o strahu od ponovnog povređivanja, kao i o naporima da odbacim sujetu i ponos; posebno poglavlje posvetila bih novogodišnjoj noći u kojoj smo ponovo postali par, naglašavajući simboliku prvojanuarskog početka. I svašta bih još napisala na stranicama tog romana.

Za stranicu bloga dovoljno je reći da oboje želimo da nastavimo dalje zajedno. Dokle -- ko to može da zna. Ne znamo čak ni kako -- jer ni u običnom životu često nije lako a nekmoli u ekstremnim uslovima, svakoga dana po dvadeset četiri sata, i tako mesecima. Ali izgleda da polako učimo.