Juče i danas sam išao do Fruške Gore preko Iriškog venca. Fruška Gora je za nas koji živimo u ovim vojvođanskim ravničarskim krajevima, praktično jedino brdo na koje možemo da se penjamo, i da sa njega uživamo u spustu.
Išao sam zrenjaninskim putem, od Kaća prema Novom Sadu. Put širok, dobar. Držim se svoje "malene trake" na putu i vozim pravo, ne lelujam levo i desno. Vozači me obilaze uglavnom držeći propisno rastojanje... sve do momenta dok im ne ide drugo vozilo u susret. Kada se to desi, nikom, ni vozaču automobila, ni autobusa ni šlepera ne pada na pamet da malo stisne kočnicu, sačeka da vozilo iz suprotne trake prođe pa da me obiđe držeči taj neki razmak od bar metar od mene. Kada naiđe vozilo iz suprotnog smera, svi zajedno se odjednom nađemo na putu, i provlačimo se jedni pored drugih. Kad su kola u pitanju, i nije toliko strašno, ali kada je tik do mene šleper od dvadeset tona kojem na točku mogu da raspoznajem šrafove, nije mi svejedno.
Kada sam prešao Petrovaradinski most, odmah sam se isključio desno kako bih izbegao Petrovaradin i relativno neopterećenim putem stigao do Kamenice. Međutim, čim sam se vratio na put za Rumu preko Iriškog venca, priča se nastavlja. Zanimljivo mi je da čak i kada sam se dokopao one sekcije gde je jednosmeran saobraćaj u dve trake ka gore, kada sam očekivao da pošto svi idemo jednim smerom će me svi obilaziti u širokom luku, u nekoliko navrata se dešava da se opet na putu nalazimo ja i dva vozila jedno do drugog odmah sa moje leve strane. Stvarno ne mogu da razumem. Mesta na putu i više nego dovoljno, ali zašto je vozačima toliko bitno da ne izgube taj dragoceni sekund i da prikoče, da me obiđu na propisan način, umesto da pokušavaju da me pomaze svojim retrovizorom?! Pri tom, neretke su situacije da mi u tom slučaju vozači sviraju. Raspad sistema....
Vožnju do Fruške Gore sam planirao već nekoliko dana, i sve sam je odlagao jer sam verovao da kada dođe vikend, biće manje saobraćaja, biće bezbednije. U subotu popodne je na Iriškom vencu bilo saobraćaja kao da je ponedeljak ujutru, nagutao sam se dima i dima raznih šlepera i autobusa, a u nedelju isto to, samo sa više automobila a manje buseva i kamiona. Možda je trebalo da idem baš rano ujutru, možda bih bio bolje sreće.
U svakom slučaju, koliko god je zanimljivije i lepše voziti uzbrdo, kada su lokalne vožnje u pitanju, dok se ova gungula od saobraćaja na Iriškom Vencu ne reši i dok najzad ne prokopaju taj tunel o kojem već 5 godina pričaju po medijima, draže su mi moje vetrovite ravnice. Bar ne nosim glavu u torbi dok se vozim.
P.S. Nije ni čudo što sam i juče i danas, uprkos tome što je dan bio apsolutno idealan za vožnju, bio jedini biciklista na Fruškoj Gori (barem tim putem kuda sam ja išao).