Danas sednem na drumaša (posle duže poslom izazvane pauze) i ajd' da odem do Slankamena.
Forma mi je onako; u vreme fabule radnje sam sposoban da držim 28–29.
U kojim već Banovcima minem neke drumaše ispred dragstora. Osvrnem se za koji km, oni mi u točku. OK, ako. Tu krene onaj krš asfalt i malo talasaviji teren, ja ga popustim, jedan lik se izbacuje ispred da da smenu, razmenimo koju reč, ko gde i dokle ide, hoću li s njima... sve u redu, sve fino. Piče oni u grupi 32–33, okačim se i ja na njih, ćutim na repu, prija mi zavetrina, em nisam vozio em sam doručkovao 1 deci mleka u beloj kafi, em sam večerao alkohol.
Već smo izbili i iz Surduka, ostaje još ono malo baš lošeg asfalta, pa će da krene ona pista, već joj se radujem.
I onda...
BRATE
Lik br. 2 (u Metalac dresu, cca 50 godina prosed visok tanak, sa najnadrkanijim bajkom u ekipi (moj se ne računa 
), neki žuto-belo-crni, deluje karbonasto) odjednom izlazi iz pelotona i hvata sredinu suprotne trake. Beskrajan pravac, ispred nas nema nikog.
Otpozadi se VRLO jasno čuje kako nas stiže auto.
Na tren pomislim da ga možda nije čuo.
OK, čuje se da auto usporava, neće da ofleka ovog.
Druga dva lika itekako čuju auto i kreću ovom fantomu da mašu i viču da AUTO i da se bar vrati u našu traku.
Pa tako jedno 6 puta.
Ovaj lik apsolutno ne jebe živu silu. Vozi suprotnom trakom na par sa ovom dvojicom.
Auto se skrasio koji metar iza mene i pokazuje nestvarnu količinu živaca jer ne trubi.
Ovaj lik se NAJZAD osvrne... i složi „pih“ facu.
Onda šmekerski lagano izvadi iz bidona akvu hidroaktivku, eksira je, i energično frljne praznu flašu pored puta.
I za 10-ak m (valjda dok je podrignuo) se vrati u grupu.
I tako, šta znam, posle minut-dva sam prozborio još koju sa onim likom sa kojim sam pričao, nude da se pridružim ekipi, oni iz Banovaca, voze tuda najčešće... hvala, ne. Jedva sam dočekao da se zamorim i da ih pustim da mi odu. Baš sam imao težak transfer blama.
Милион пута годишње.
