Treba mi da gradimo bolnice i zapošljavamo lekare, i to će poboljšati kvalitet zdravstva i uslove lečenja (ali čisto sumnjam da će iskoreniti problem duboko usađene korupcije u zdravstvu) ali problem ekonomske strukture našeg društva doseže daleko, daleko dublje.
Jedan od najvećih, ako ne i najveći je to što se zakon ne primenjuje i nikad nije ni jednako primenjivao na sve, a u mnogim slučajevima je taj isti zakon imaginarna definicija. Kažeš Dušane da treba se plaćaju porezi da bi se gradile bolnice. E tu leži najveći problem našeg društva jer se porezi ne plaćaju jer su zaposleni u apsolutno svim privrednim sektorima osim društvenog prijavljeni na daleko manji novac od onog koji zaista zarađuju. Čim su prijavljeni na manji novac, normalno je da plaćaju mnogo manje poreze. Međutim, tu problem ne leži u poslodavcu koji tog radnika prijavljuje na manji novac, nego isključivo države Srbije. Kod nas u proseku dadžbine i porezi na platu (socijalno, zdravstveno, penziono) iznose skoro 60% od neto zarede. To mislim da nema nigde više u Evropi, a i retko gde u svetu. To znači ako jedan poslodavac želi da radniku da plazu 100 000 dinara, uz sve obaveze i namete koje je dužan da isplati, taj radnik će ga koštati neverovatnih 160 000. Zbog tako abnormalno visokih poreza na plate, niko živ više ne prijavljuje punu zaradu svojih radnika, a siva ekonomija i ne plaćanje poreza cveta. E sad država je ta koja sve to može da promeni i da reguliše poresku politiku, ali ne želi jer je na jaslama državnog aparata toliko puno partijski obojenih ljudi, od čije se zarade koja je jedina prijavljena na pun iznos, taj novac direktno vraća u ekonomske tokove, kojima političari na vrhu raspolažu kako im volja i tako u krug, decenijama... To se neće nikad promeniti, dao Bog da ja pojedem svoje reči.
U Nemačkoj i da kažemo Austriji čovek za svako zanimanje kojim se bavi (zanatlije, obrazovani ljudi) prosečno zarađuje 4 do 5, možda ako je baš baš dobar u svom poslu, 6 puta više nego u Sribiji. E sad i troškovi života su mu mnogo veći. Nije da se ne isplati i nije da ne ostane ništa kad se sve poplaća, ali mora i tu čovek da kalkuliše gde i kako troši, nije med i mleko, daleko od toga. Međutim ono najosnovnije, najbitnije i najvažnije u čemu zapadni sistem, konkretno Nemačka prednjači u odnosu na Srbiju je definicija i primena zakona, i on je manje više za sve isti. Neke od najvećih prednosti su:
Striktno regulisano radno vreme, isključivo 40 sati nedeljno
Svaki prekovremeni rad nije zakonski obavezan, a ako je dobrovoljan svaki prekovremeni minut se obračunava po posebnoj tarifi
Rad subotom, pogotovo nedeljom ili državnim praznicima se drugačije obračunava (nedeljom je u mnogim branšama rad potpuno oslobđen poreza i udvrostručena mu je cena, zato ništa živo ne radi nedeljom)
Imaš od 28 do 30 dana godišnjeg odmora u godini, plus svaki državni praznik je neradan. Znači kad svi ne rade ne radiš i ti, a ne samo državne firme.
Bolovanje je 100% plaćeno do 5 nedelja u kontinuitetu, od šeste nedelje je plaćeno 67%, s tim da ako se na primer tih 5 nedelja prekine bolovanje nekolio dana i onda nastavi, opet se računa tih 5 nedelja ispočetka, itd. Mnogi to zloupotrebljavaju
Odlična socijalna politika ako ostaneš bez posla (faktički ni ne moraš da radiš da bi preživeo, i to mnogi zloupotrebljavaju)
Odlično rešen sistem zdravstva koje pokriva sve i svašta i jedno je od najboljih u svetu.
Ima život u Nemačkoj i svojih nedostataka, pogotovo za nas koji smo odrasli negde drugo i kojima je srce na drugom mestu, sa drugim ljudima. Nijedno Sunce ne greje kao ono iznad tvog doma, nijedno nebo nije plavije od onoga iznad tvoje zemlje, i tako.