Posted 15 July 2021 - 12:05 AM
Brevet 1000 km, krug oko centralne Srbije
Stigao sam na Novi Beograd veče pre starta, našao parking mesto ispred picerije "Poncho", odakle startujemo narednog jutra u 6 sati i uspeo da zaspim negde oko ponoći. Međutim, morao sam zbog vrućine da ostavim odškrinute i prozore i bočna vrata na kombiju, pa je i to doprinelo da me, već oko 01h, probudi galama gladnih mladunaca koji su tu navraćali pri povratku iz grada, jer neki od njih mnogo vole glasno da se smeju i deru dok jedu i piju. Nisam nakon toga više uspeo da zaspim, tako da je još pre starta pao u vodu moj, možda i preambiciozni plan da ovaj brevet izvezem iz cuga, tj. da ne pravim pauze za spavanje.
Pošto mi san nije dolazio na oči, ustao sam u 04:30 i počeo sa pripremama. Oko 5:15 stigao je Zoran, nešto kasnije i Jovan, a poslednji je (biciklom) došao organizator breveta Igor. Start je bio zakazan za 06h, ali krenuli smo 15-ak minuta ranije, da se ne bi usput desilo nešto nepredviđeno, pa da zakasnimo za skelu u Banatskoj Palanci u 10:30, jer sledeća vozi tek u 13:30. Naravno, onako odmorni, prešli smo tih 106 km za nešto više od 4 sata, pa smo u Banatskoj Palanci čekali prelaz preko Dunava celih 30 minuta. Seli smo u jedno kafanče, ostali su pili kafu ili pivo, a ja sam pitao gazdu da li ima ledenog čaja. Jovi je to bilo smešno, u fazonu "pa ovo je kafana", ali otkud ja znam... bolje da pitam, kad mogu sokove da prodaju, što ne bi i čajeve...
*
Stiže skela, prelazimo Dunav i stižemo u mesto Ram. Nastavljamo da vozimo niz Dunav, dolazimo do Đerdapske klisure. Nikad bio u životu. A stvarno lepo. Meni je to bio najlepši deo rute na ovom brevetu. Još uvek vozimo svi skupa, iako se desi da se neko na kratko odvoji ili zaostane, usput slikamo jedni druge, pričamo (ja najviše sa Zoranom)...
Negde ispred Donjeg Milanovca moram da menjam prednju unutrašnju gumu. Nailazi Igor i nudi pomoć (Jovan i Zoran bili su malo ispred), ali mu kažem da slobodno nastavi (nema tu posla za dvojicu), stići ću ih. Potrošio sam 27 minuta na zamenu gume i pumpanje (još boli levo rame, zbog pada na brevetu 4CC u Hrvatskoj, dvadesetak dana ranije).
Jedna prodavnica brze hrane u D. Milanovcu bila je kontrolna tačka, pa ih je Igor pola sata ranije pozvao i naručio nam klopu, tako da sam ja samo svratio po pečat, uzeo svoj sendvič, natočio vodu i odmah nastavio, da bih što pre stigao kolege. I jesam ih vrlo brzo sustigao, jer su oni na tenane pojeli svoje obroke tamo "Kod Vanje" i nisu mi mnogo pobegli.
Put prema jugu bio je dosta loš, a na nekim deonicama bilo je i radova, tako da smo se, osim što smo morali da vozimo po sitnom i krupnom kamenju, usput nagutali i prašine. Ja sam stavio na facu Korona masku, kad sam je već imao tu u torbi, ali opet nije bilo nimalo zabavno kad prođe neko vozilo i digne prašinu, koja ti se zavuče i u uši. A naravno i u lanac, pa sam nakon te deonice stao da ga očistim i podmažem. Imao sam nameru to da uradim otprilike na 250, 500 i 750. kilometru, ali prvo čišćenje ispalo je malo ranije (na oko 220.).
Stižemo u Zaječar, na kontrolu koja je na NIS benzinskoj pumpi. Počinje da se smrkava. Od Zaječara prema Knjaževcu put je odličan... ali samo na početku. Opet radovi na putu, još duže raskopane deonice. Tako da u Knjaževcu, nakon što su me meštani uverili da je put ka Nišu OK, da sigurno nema nikakvih radova, ponovo očistio i podmazao lanac.
Između Knjaževca i Svrljiga isprečila se planina Tresibaba, imamo dugačak noćni uspon, pa onda i spust, gde pravim grešku, ne oblačim se dodatno i smrzavam se. Mrzelo me da vadim stvari iz torbe, eto to je bio razlog... kao, to je samo jedan spust, da se ne oblačim bezveze, pa onda kasnije ponovo sve da skidam. Stižem u Svrljig, stajem kod jedne prodavnice, uskoro nailazi i Jovan, koji sa svojom "ležaljkom" izaziva veliko interesovanje kod lokalnih dripaca, uživalaca alkohola ispred spomenute radnje, koji očigledno nikad u životu nisu videli Recumbent bicikl.
Jovan nalazi smeštaj tu u Svrljigu (ne voli da vozi noću), a ja se oblačim i nastavljam prema Nišu. Igora i Zorana poslednji put video sam još pre Zaječara, kasnije su mi rekli da su odspavali par sati na nekoj klupi u Svrljigu.
Stižem u Niš, fotografišem tvrđavu (to nam je kontrolna tačka), svraćam u jednu pekaru, gde jedem i kupujem hranu za ostatak noći, pa nastavljam dalje. Sledeća kontrola je Gadžin Han i opet slikanje (spomenika u centru mesta). Vozim prema Brestovcu, već je svanulo i maštam o tome kako bi bilo lepo da svratim do Leskovca, koji je na samo 20km, da se okupam, odspavam... Ali imam samo ključ od kombija, koji je ostao u Beogradu, a u njemu je ključ od kuće u Leskovcu, tako da... ništa, teram dalje. Spava mi se, ali to nije ništa novo, spava mi se od juče ujutro, od početka breveta. Samo sada malo više, jer ako izuzmemo onaj jedan sat sna uoči starta, praktično dve noći nisam spavao.
Prolazim Prokuplje i Blace, pa skrećem ka Brusu, gde uzimam nešto više hrane za nastupajući dan. Sledi veliki uspon, pa zatim i spust ka Jošaničkoj banji. Spust mi je bio teži od uspona. Nikakvog uživanja, već moraju da se stišću kočnice i da se bira najbolja putanja, jer put je u lošem stanju. Taj spust odradio sam sa 30% kapaciteta mozga, jer je ostatak od 70%... dremao. Ali bukvalno. Dobro da se nisam skrkao negde... Dok motam pedale lakše se održavam u budnom stanju, ali monotoni spust bio je težak izazov, pa sam se na jedvite jade nekako dokotrljao do Jošaničke banje.
Smazao sam u banji sladoled, pa nastavio dalje ka Ibarskoj magistrali, vozio 20-ak km po njoj, pa skrenuo ka Ivanjici. Već sam bio mrtav čovek, još od spusta, buncam, pričam sam sa sobom, ali rešio sam da se nekako dovučem do sledeće kontrole, a to je bio manastir Studenica, jer mi se nešto javljalo da ću tamo naći dobru livadu za dremku... (a biće turista, neće baš biti neka nedođija)
Tačno tako je i bilo. Nakon što sam napravio dokaz-fotografiju, našao sam zgodno mesto, legao i komirao se. Bilo je oko 5 sati popodne. Međutim, nakon samo 45 minuta probudili su me gromovi i munje. Naišao neki vrlo preteći crni oblak, pa sam pokupio prnje sa livade. Pozvao sam Igora da vidim gde se oni nalaze i kakvi su im planovi. Oni su u tom trenutku bili u Jošaničkoj banji. Rekoh Igoru da se ovde sprema pljusak i da ja ne mrdam odavde do daljnjeg, ali da vidim da postoji konak u kom se izdaju sobe turistima. Onda sam otišao da pitam za sobe, ali su mi rekli da ih zbog Korone trenutno ne izdaju... Javljam se ponovo Igoru (tako brljiv od nespavanja dosađujem čoveku), i zaključujemo da... ništa... ja sam tu gde sam, oni nastavljaju, pa se vidimo kasnije, i videćemo šta ćemo i kako ćemo, jer on je već imao neku varijantu za spavanje u Ivanjici. Samo, od Studenice do Ivanjice ima skoro 40km, a ne znamo šta će biti s kišom...
Crni oblak vrti se tu okolo, grmi, seva... a ja, da ne bih gubio vreme bezveze, legoh ispod jednog oraha, računajući da ću imati vremena da pokupim stvari i sakrijem se ispod velikog suncobrana, tu u blizini, kad kiša bude počela da pada...
Međutim, baš kao da je Kragujevac, Studenica je bila zaobiđena od strane crnog kišnog oblaka, pa sam ja tako na miru odspavao još sat vremena. Kad sam se probudio (oko 7h) i počeo da se spremam za pokret, nailazi Jovan sa svojim ležećim bajsom, "čekira" se, vraća se do mene, točimo zajedno vodu, pa krećemo, najpre on, pa nakon 5-6 minuta i ja. Nisam ga više video do kraja breveta.
Ubrzo nakon Studenice stajem da u jednoj prodavnici dopunim zalihe hrane, nailaze Igor i Zoran, pa nastavljamo zajedno prema Ivanjici. Usput, dok vozimo uzbrdo, pričamo o svemu i svačemu, a posle velikog uspona (Golija), imamo veliki spust, oni zatim odlaze na spavanje, a ja, pošto se nakon dva poluvremena spavanja na livadi odlično osećam, nastavljam dalje... Nisam se više sa njima video do kraja breveta.
Kod Arilja, kao i između Arilja i Požege, ponovo radovi. Dobrih desetak kilometara maltretiranja, prašine, kamenja...
Negde između Požege i Užica pravim nešto dužu pauzu, od oko 30 minuta: čistim i podmazujem lanac (poslednji put, jer do Beograda imam "samo" još oko 340 km), brišem se vlažnim maramicama, menjam dres i čarape...
Tako renoviran ulazim u Užice, nalazim jedino mesto gde se noću može kupiti nešto za jelo, klopam, pakujem 3 pice za usput, točim vodu, pa pravac Kadinjača. Taman dok sam se popeo, svanulo je. Onda sledi veliki spust. Jesam se dobro obukao ovoga puta, ali ruke su mi se smrzle...
Eto je i Drina, vozi se putem koji ide niz nju. Prolazim kontrolnu tačku u 6:20, restoran "Kod Tome" ne radi, pa pravim fotografije. Sati prolaze, spava mi se sve više, ne vidim belu mačku... tako da merkam okolinu u potrazi za zgodnim mestom i nalazim ga negde ispred Ljubovije. Spavao sam oko 2 sata, probudio se negde oko 12h. Dok sam ja ležao tu na livadi, u hladu ispod jednog drveta, Jovan je proleteo sa svojom ležećom raketom i nije me ni primetio, iako sam bio samo 10-ak metara od druma.
I opet sam, nakon spavanja, bio kao nov, a znao sam da će poslednjih stotinak kilometara biti naporni (uvek je na kraju najteže i broj kilometrara se jako sporo smanjuje) i voziću ih po mraku, pa sam dao gas...
Auuuu, zaboravio sam jutros da pošaljem SMS i platim parking za danas (od 7 sati se plaća), pa brzo stajem (kao da su sad sekunde bitne) i šaljem poruku. Da li ću svoj kombi zateći tamo gde sam ga prekjuče ostavio ili ću morati da se snalazim za spavanje, pa ujutro da ga tražim i plaćam kaznu, ko zna...
Stižem u Loznicu, čekiram se na Danex benzinskoj pumpi, gde mi kažu da je Jova prošao 20-ak minuta ranije.
Negde između Loznice i Valjeva stajem da na jednoj česmi kraj puta natočim vodu. Pitam čoveka koji tu na parkingu prodaje... rakiju, sokove, voće... nisam sad siguran šta ono beše...
- Prijatelju, je l' prošao neki biciklista sad skoro?
On krene da vrti glavom, kao da će dati negativan odgovor...
- Jedan sa ležećim biciklom... (ja kažem)
- A da, prošao je... Pa šta je ono...?
- Pa takav mu bicikl...
- A znači on je zdrav?
- Pa nije to bicikl za hendikepirane, nego je tako napravljen da čovek leži, noge su mu gore i mota...
A da ne bi sad ispalo da čovek nije baš prepametan, treba ga pohvaliti, jer je njegovo naredno pitanje bilo "a kako na usponima?"
- Pa na usponu mu nešto teže ide, ali zato po ravnom i na spustu piči k'o raketa...
Još 70 km i eto me u Valjevu, po prvi put u životu, isto kao i u Ubu i Obrenovcu kasnije. Poslednja kontrolna tačka bila je Shell pumpa u Valjevu. Do Beograda još 90 kilometara. Pada mrak. Do Uba tako-tako, ali od Uba do Obrenovca izludela su me vozila iz suprotnog smera: zaslepljuju me svojim svetlima i moram mnogo da pazim, jer vozim uz desnu ivicu puta, pošto je kolovoz tamo manje oštećen nego po sredini. Od Obrenovca je već bilo lakše, Igor je napravio takvu rutu da se prekazi Sava, pa se ide kroz neka sela [nikad čuo za njih, osim za Surčin (zbog aerodroma)] i odjednom se dolazi u Novi Beograd.
Stižem do "Poncha" 10 minuta nakon ponoći, lakne mi kad vudim da je kombi tu, nije ga odneo pauk. Ulazim u piceriju, nalazim Jovana, popunjavamo kartone, slikamo se, on javlja Igoru da su kartoni kod mene i da ću ja ostati da spavam tu na parkingu, pa da me probude kad stignu, da mu ih dam. Jova odlazi, a ja pakujem bicikl i ležem. Ujutro stižu Igor i Zoran, čestitamo jedni drugima na uspešno završenom brevetu, slikamo se, Igor odlazi kući biciklom, a Zoran ostaje da odspava nekolko sati. Pre nego što će krenuti kući, budi me, pozdravljamo se, on odlazi, a ja ostajem da spavam do 14:20...
