64 odgovora na ovu temu

[Smasher]

Bravo Mićo! Kapa dole za edukativni, istorijski tekst.

[MI1966]

Jedna priča sa PBP-a, Hrvoje Pezelj iz Karlovca:
https://3sporta.com/...qHbJ4pbUdLBU_lI

[MI1966]

(sa fb stranice ↓ )

Dve sestrice čekaju treću...
I 2 je lep broj, ali 3 je ipak savršen.
• Prva je bila slatka... prava torta
• Druga je došla kao šlag na tu tortu
• I sad fali još samo ona jagodica na vrhu...

*

Ali...

Nakon prvog PBP-a, 2019. godine, kad se sve završilo i kad sam krenuo kući, bio sam jako tužan.
"Ko će sad da čeka 4 godine...", motalo mi se po glavi.
Željno sam iščekivao naredni i pravio sam računice na koliko bih, imajući u vidu moju godinu proizvodnje, PBP-a još mogao da učestvujem u životu.
Mesecima i mesecima PBP mi nije izlazio iz glave...

Taj prvi PBP, nekako mi je brzo promakao, nisam stigao da uživam u njemu. Skoncentrisan sam bio na to da ga uspešno završim, da stignem do cilja unutar vremenskog limita (90 sati), jer do tada najduže vožnje (breveti) bile su mi dve od po "samo" 1000 km. Osim toga, PBP se održava tek svake četvrte godine, a i dosta koštaju učešće i put do Pariza... Tako da sam, rekoh, bio fokusiran na to da ga odradim, makar vrteo pedale i samo s jednom nogom, ako bude trebalo.

Međutim, između dva PBP-a vozio sam i dva još duža breveta (4CC u Hrvatskoj i 1001 milja u Italiji), kao i još dve hiljadarke, tako da mi na PBP-u prošlog leta sama vožnja tih 1200 km nije predstavljala naročiti sportski izazov, tj. nije mi bila prioritet. Prioritet mi je bilo uživanje u celom tom događaju: od trenutka kad budem došao u park u Rambujeu, do trenutka kada ga budem napuštao.
Stigao sam u Rambuje u petak ujutro (start mi je bio tek u nedelju popodne), a otišao narednog petka ujutro i izveo sam uživanje u svakom trenutku tokom tih 7 dana, ili 168 sati, ili 10.080 minuta ili 604.800 sekundi, tako maestralno, da sam sad potpuno miran...
(a kako sam to izveo, opisaću u postu na blogu, nadam se uskoro... čim završim tekst o B-Hard, koji je pri kraju)

Ja sam oba ta PBP-a doživeo veoma emotivno (kao i još neke brevete, recimo prvi koji sam vozio ili recimo 4CC), ali ako mi se PBP 2019. nekako izmigoljio na brzinu, sa drugim je bilo sasvim suprotno: uživao sam u svakom trenutku, svestan da se nalazim na, za mene, najlepšem mestu na planeti Zemlji... I, nakon završetka PBP-a 2023, nekako sam zaokružio tu priču, nisam uopšte patio što se sve završilo (kao 2019.) i nisam čeznuo za ponovnim odlaskom (kao 2019.).

Eto, ne moram više nikad ni da odem na PBP. To najiskrenije kažem. Toliko mi se sviđa i toliko mi je bilo lepo, ali i toliko sam bio svestan da mi se sviđa i da mi je lepo, da tu nema dalje... Ne može ništa više od toga. To je bio vrh.

*

Tako da više ne razmišljam o tome koliko godina ću imati, ako budem živ, kad se budu održavali naredni PBP-jevi: 2027, 2031, 2035. godine...

Ja sam svoje obavio. Sad, ako dođe do neke reprize - dođe, ako dođe jagodica na vrh torte sa šlagom - dođe, ako ne dođe - ne dođe... i to je to.

[Nesoni]

(sa fb stranice ↓ )

Dve sestrice čekaju treću...
I 2 je lep broj, ali 3 je ipak savršen.

Idi Mićo, ja pomislio žena trudna, kakav je car ovaj čovek a kako je biciklizam mnogo zdrav sport.
Tek posle sam skapirao o čemu pričaš
Ok, sve napred rečeno stoji ali nema tu jačinu

Sent from my CPH2449 using Tapatalk

[MI1966]

Nije bilo namerno.... Mislio sam da je jasno da se odnosi na ono što je na fotografiji.