Ja, sin i ćerka stigli smo u Leskovac u sredu uveče, u četvrtak sam završio neke poslove, u petak naštampao kartone, uveče ostavio ćerku kod sestre, a ja i sin smo otišli u Lidl, gde smo kupili hranu koju ćemo narednog dana deliti biciklistima (110 banana, 55 kroasana, 55 sokova i još neke stvarčice po 55 komada). Uveče smo sekli kartone, popunjavali ih, presavijali...
U subotu utajanje u 06:55, kad je došao i jedan dečko (Paraćinac, živi u Bg, prespavao kod druga u Leskovcu) kog smo vozili do Niša. Na startno mesto stižemo oko 08:20 (dečko mi plaća parking 37 dinara, jer nemam kredita na telefonu), gde je već bilo nekoliko biciklista koji su nas čekali. Delimo im kartone, kao i svima ostalima koji kasnije stižu. Od ukupno 56 prijava sa uplatom, 3 je već dan ranije najavilo da neće doći (jednom je devojka pozitivna na Koronu, jedan se ipak odlučio da ide u Suboticu na brevet), a još troje se jednostavno nije pojavilo na startu. Grupno fotografisanje i u 08:58 (častim 2 minuta
) njih 50 kreće...
Krećemo za njima i mi, ja i sin, prestižemo ih usput, pozdravljamo ih... Na jednom mestu, na oko 10. km, stajemo i slikamo ih sve dok prolaze, pa žurimo na prvu kontrolnu tačku u Gadžinom Hanu. Prvo pečatiranje na prvom brevetu na jugu Srbije, svima po banana, a kad su svi prošli, krećemo i mi, opet ih sve prestižemo (i pozdravljamo), pa u Lebanu postavljamo "zasedu", tajnu kontrolu.
Na ulazu u centar, tamo gde počinje pešačka zona, treba skrenuti levo, preći preko mosta na drugu stranu reke, pa se, nakon nekoliko stotina metara, preko drugog mosta vratiti nazad, tamo gde prestaje pešačka zona. Ako bi neko prošao kroz nju, skratio bi put za oko 200-300 metara, ali bi promašio tajnu KT.
Vadimo iz kombija kutije sa hranom, stolčić i stolice... Prolaznici misle da prodajemo kroasane i ostalo, neki nas i pitaju za cenu, a zastao je i jedan policijski auto da pita šta mi to radimo... Ali najsmešnije je to što su se mnogi koji su nas tu videli verovatno pitali da li smo normalni što smo baš TU otvorili "radnju", jer nema baš nekog prometa (vozila ima, ali pešaka slabo).
Malo smo se i šalili, recimo kad smo imali bicikliste na KT, prolazi deda na bajsu, a ja ga kao zaustavljam sa "stop, kontrola!". On se nasmeje i produži, a ja mu dobacim "ako ne staneš, ne dobijaš sok". On se nakon nekoliko minuta vratio, zastao kod nas, pa smo morali da ga počastimo. Kao kasnije i jedno ciganče, slučajno prolazniče...
Tajnu kontrolu morali smo da napustimo kad je kroz nju bila prošla tek polovina vozača (moj loš proračun), jer je najbrža grupa mnogo odmakla od ostalih. Ja sam im kazao da, ako nas ne bude bilo u Sijarinskoj banji kad oni budu stigli, da se slikaju i ne čekaju nas, već da krenu natrag (S. banja bila je okretnica), a kad naiđemo jedni na druge, da stanu da im lupim pečate i podelim sledovanje. Ali kad sam video da ionako nema šanse da na tajnoj kontroli sačekamo baš sve vozače, teška srca sam rešio da je napustimo i požurimo u banju...
Kada smo stigli, tamo je već bilo njih 5-6, ispečatirali smo im kartone, a počeli su da pristižu i ostali...
Jedan čiča iskoristio je našu brojnost na KT i zamolio nas da mu izguramo auto na put, pa da posle i upali na gurku, jer mu se ispraznio akumulator (ostala upaljena svetla dok se on švrćkao naokolo), ali nismo mogli (nas 4-5), bio preveliki nagib. Ali zato Mića ima kablove...
Velika većina bicklista dugo se zadržava u Sijarinskoj banji, a dvadesetak minuta pre isteka vremena za tu KT stižu i poslednji vozači, mi kupimo prnje i žurimo u Leskovac.
Jedan vozač, koji nije želeo da nastavi brevet, ostao je u Medveđi, desetak km pre banje, pozvao me je da me obavesti da "ne može više" i ja sam mu predložio da ga mi u povratku pokupimo i prebacimo do Leskovca (umesto nekog drugara iz Lebana, do kog je morao da biciklira oko 20 km), međutim nismo se najbolje sporazumeli gde da se nađemo (ja sam mu govorio da izađe na put, on je pak hteo da ostane u kafiću u centru i tako...) pa smo produžili kad ga nismo pronašli. On je kasnije zvao i opet je svako terao po svom: ja - put, on - kafić. Pitao me zašto ga nisam pozvao telefonom, pa se malo kao i naljutio kad sam kazao da nemam kredit...
U Leskovcu se moj sin testira, jer se narednog dana vraćamo u Solun (rezultate ne čekamo, njih će kasnije pokupiti jedan moj drug).
Žurimo u Niš, opet nam se smeši zakašnjenje (ali i u banji sam rekao najbržima da u slučaju našeg kašnjenja na cilju samo pogledaju na sat, zapamte vreme, i sačekaju nas malo, ili svi, ili samo jedan od njih, kod koga bi bili kartoni od ostalih), ali nisam mogao da odolim i usput u selu Živkovu zastanem kraj puta i kupim od jednog dede lubenicu, dinje i paradajz jabukar...
Kasnimo desetak minuta, ali su nas svi finišeri (njih 5-6) čekali na cilju, jer je jedan od njih zvao kad smo bili ispred Bubnja, što nije bilo daleko (5-6 km do cilja).
Postepeno stižu i ostali, a poslednja četvorka, među njima i dečko kog vraćamo u Le, stiže u 22:19, 11 minuta pre isteka vremenskog roka. A među njima takođe i jedno devojče... ladno je izvezla brevet na MTB sa gumama kramponkama.
*
Bio mi je to naporan dan (vozio auto 300 km, dva dana pre toga i dan kasnije po 370), mislio sam da ću više uživati u ulozi organizatora, tako da odmah nakon završetka nisam bio siguran da li dogodine želim sve to da ponovim, ali ovako sa vremeske distance, ipak mi ostaju baš lepe uspomene, tako da ću najverovatnije svake godine početkom septembra da organizum po jednu dvestotku u svom rodnom kraju...
