363 odgovora na ovu temu

[Gadjan]

A koji 30-togodišnjak ima vremena da vozi svaki dan 150 km? Imaš li ti predstavu koje kilomteraže prelaze te dede? Ono što neki ovde prelaze pa pišu reportaže o tome, dede prelaze svaki dan. 

 

Naravno da deda od 70 godina neće biti jači a ni brži na brdu od nekog 30-togodišnjaka ali će za razliku od njega da vozi nekoliko puta dužu kilometražu i tu kilometražu će mnogo lakše da podnese jer je vozi svaki dan. A možemo mi da pričamo šta hoćemo ali 100 ili 150 km svaki dan ili 4-5 puta nedeljno je ozbiljna kilometraža za bilo koje godine.

Pa znam ja sve to, što mene citiraš, ja sam se i uključio da pojasnim isto to.

Pošto je prvo Smasher rekao da se rokaju svim i svačim pa zato tako voze, pa sam napisao da nije do rokanja nego stila života.
A posle sam se nadovezao na Igorov post, jer je napisao da motaju jače od tridesetogodišnjaka, napisah isto što i ti, da mogu da voze duže relacije, i redovnije, ali ne jače, to jednostavno nije fizički moguće. Mislim kada se porede vati i brzina, sa ljudima u tridesetim godinama koji takođe aktivno i redovno voze, da ne kažem ako treniraju.

[vidak]

Ima u Kragujevcu deda Braca, 73-74 godine.. otres'o me kao slinu na prethodnom Lazarevačkom brevetu. Samo sam gledao kako odmiče

Haha, Braca legenda, stvarno čovek ništa ne radi samo vozi bajs.
Sećam se situacije, završismo čini mi se 2014. Čiker maraton u Plužinama (Crna gora), svi krećemo busom a Braca nakon što je prepedalao osmodnevni maraton, seda na bajs i kreće ka Kragujevcu biciklom jedno sat vremena pre nas...
Stigli smo ga negde ispred Kragujevca ili Kraljeva ne sećam se više ali čovek nije normalan kako vozi.
Živa istina!!!

Sent from my SM-A705FN using Tapatalk

[zare]

Pa čovek je penzioner, ima neke sitne obaveze oko posla, nema porodične obaveze, nema ništa što može da ga ometa u vožnji, za razliku od 99,9% nas običnih smrtnika. Pored toga živi zdravo, jede šta treba i kada treba, spava koliko treba, posvetio je svoj život zadnjih 15-20 godina, a posebno zadnjih 10-tak, okretanju pedala. 

[chamade]

Koji je to crnjak. Deda kod babe ne može ništa jer mu ostala kožica za brisanje naočara ali može da mota 150-200 km

[Smasher]

Jbg baba ga više ne motiviše. Moto bi deda i po ženama, samo da mu je nešto mlađe da doFati.

[chamade]

Jbg baba ga više ne motiviše. Moto bi deda i po ženama, samo da mu je nešto mlađe da doFati.

Ma džaba i mlada, okine je jednom i posle čeka 30jes dana da napuni šaržer

[MI1966]

Brevet 4 Corners of Croatia: 3. deo

Nedelja, 20.6.2021.

Nalazim Kamp u Savudriji, lupam na vrata recepcije, izlazi mladić koji tu radi, za njim i čovek iz obezbeđenja.
- Dobro veče, evo karton...
- Molim?
- Karton za pečat.
- Izvinite, šta tačno želite?
- Pa pečat u karton, zar ovo nije "ček point"?
- Gospodine, možete li mi objasniti o čemu se tačno radi?
I ja mu tu sad kao objašnjavam da je svake godine kod njih na recepciji kontrolna tačka breveta, udaraju nam pečate u kartone, ovo-ono... Pre mene dvojica su već prošla, već do jutra će možda još 4-5 njih. Dečko poziva telefonom koleginicu (koja je valjda radila smenu pre njega), ona mu daje instrukcije, tako da dobijam taj drljavi pečat i pitam ga za spavanje, kad ono... neeemaaa... Kaže mi da nemaju ništa, mogu eventualno tu na klupici da prespavam, ali da mogu da pitam u drugim kampovima.

I ništa, krenem ja nazad ka Umagu u potrazi za krevetom. Nalazim neke kampove, međutim nikoga na recepciji, već je oko 02:30, a onda ulazim da pitam na recepciji jednog objekta (rečeno mi je posle da imaju i kamp i sobe), tražim bilo šta, samo da ima krevet, jedino da nije skupo, jer bih ostao samo 4-5 sati. Čovek gleda u te svoje knjige i kaže: "najjeftinije što imam staje sto trideset..."
Uh, dobro je, pomislim u tom trenutku, jer znam da 150 kuna je 20€.
"...sto trideset i jedan euro", reče.
- A ne, to mi je preskupo...
On krene da izusti nešto, kao da spusti malo cenu, ali ja sam ga prekinuo sa "i da je polovina od toga, opet mi je skupo".

*

Vidim ja nema ništa od spavanja, vratim se u Umag, makar da nađem nešto za klopu. Pitam neke momke za info, a oni mi kažu da je sve zatvoreno.
- Umag, turističko mesto, počelo leto, subota veče (ok već je nedelja)?
- Nema ništa sigurno, odgovaraju, jedino benzinska pumpa radi u ovo doba noći.
Zapričam se ja tu usput s njima, o svemu i svačemu (između ostalog dao sam im svoje objašnjenje o tome zašto Vučič dobija izbore u Srbiji), pa na kraju oni odoše da spavaju, a ja da se provozam po gradu i proverim da li je stvarno baš sve zatvoreno. I jeste, bilo je, pa na kraju potražim i nađem tu drljavu Crodux benzinsku pumpu. Međutim, nije bila toliko drljava, imali su u frižideru i hladne sendviče, tako da sam u nastavku breveta još par puta birao baš te Crodux pumpe za "šoping", mislio sam da jedino oni imaju 'ladne sendviče. Kasnije sam ih, ipak, i na jednoj INA pumpi, na izlazu iz Dubrovnika, našao u frižideru.

*

Smazao sam dva sendviča i šta ću jadan, krenem nazad. Izgubio sam više od 2 sata, a nit' sam vozio, nit' sam spavao. Počinje polako da sviće, polu dan, polu noć. A ja sam pola čovek, pola zombi i tražim mesto gde bih mogao na miru da se komiram...
Vozim lagano i gledam usput napuštene kuće, nedovršene kuće u izgradnji (naredni dan je nedelja, pa kontam da se radnici neće pojaviti u rano jutro), bilo šta gde bih mogao da se ubacim i odspavam nekoliko sati.
Na 5-6 km od Umaga, na ulazu u jedno selo, nalazim zanimljivu livadicu i šumarak i odlučujem tamo da prilegnem. Odmotavam aluminijumsku foliju, prostirem je dole, obaram bicikl na levu stranu (nema retrovizora da mi pravi problem) [desna strana bicikla ne dolazi u obzir, sa te strane su lanac i menjači], ne skidam telefon sa držača i ne vadim novac i dokumenta iz torbice na ramu, ali odozgo preko torbice stavljam kacigu, pa zatim još neke stvari i na vrhu napolitanke i kroasan. Glava tu pored kacige, s nadom da ću uspeti da čujem ako neko pokuša da me pokrade dok spavam. Mrtav sam čovek. Već je svanulo, bilo je oko 5 sati, znači nisam oka sklopio 47 sati nakon buđenja u Iloku, dva dana ranije, a prepedalirao sam 784 kilometara, što mi postaje novi rekord u besprekidnoj vožnji, znači bez spavanja i dužih pauza (najduža oko 30-ak minuta).

Da mi je ova sad pamet, ostao bih u Savudriji i prespavao ili na tim klupicama u kampu, ili na plaži, na nekoj plastičnoj ležaljci. I već oko 6 sati nastavio bih vožnju. A ovako sam leg'o tek oko 5 i probudio se (sav slomljen od neudobnog spavanja) oko pola deset.

Negde u neko doba... ne noći, već jutra, u sred spavanja, verovatno od šuškanja kesice kroasana, koji je bio na vrhu "piramide", zajedno sa napolitankama, probudim se. Otvorim oči i ugledam nekog raščupanog bradatog lika u narandžastoj majici (ili možda čizmama te boje, tako mi se nešto "javlja"), nekog lokalnog seoskog klošara. Tako je izgledao brljivom pospanom biciklisti. Izvinjavam mu se ako sam pogrešio u proceni, ali mislim da je pokušao da mi uzme kroasan, mada ne mogu da budem siguran u to. Rekao je nešto u fazonu da je hteo da vidi da li sam dobro, a ja sam mu odgovorio "legao sam da odmorim, nisam spavao celu prošlu noć".
A smešno je što sam mu pričao na grčkom jeziku. Eto, mozak se malo spetljao, mada je pogodio da sam negde u nekoj drugoj državi, u inostranstvu. Ali pogrešio je još nešto: nisam spavao 2 poslednje noći, ne samo jednu.

*

Dakle budim se oko 9:30 i dok sam, pre polaska, čistio i podmazivao lanac, zove me Kornel i pita me da li je sve OK, jer vidi na sajtu da se već satima ne krećem, pa da možda tracker nešto ne zeza (kao što je, na primer, Josipov zabagovao negde u Gorskom Kotaru). Ja mu odgovaram da je sve u redu i da upravo polazim. A u sebi mislim "pa, brate, i mi Cigani imamo dušu", što se ono kaže. Nakon 2 dana motanja, red je da i ja i moj tracker malo odmorimo. Pita me on još i da li idem prema Savudriji (spavao čovek i nije pratio moje noćno švrljanje po Umagu i okolini), ja odgovaram da ne, već se vraćam prema Buzetu.

Sinoć mi se put od Buzeta do Umaga i Savurdije strašno odužio, jer sam jedva čekao da stignem i legnem, a sad mi se, uprkos kontra vetru, isti taj put učinio znatno kraćim. Srećem usput najpre Dražena i Silvija (popričamo malo na brzaka), a zatim i Ivana i Josipa, koji idu ka Savudriji. Ivan me pita kako mi je rame, da li me još boli, a ja mu odgovaram da ne boli više (ruka je ostala neupotrebljiva, ali bol jeste prestala), sada me boli kuk, zato što sam 4 i po sata spavao na tvrdom na istoj (levoj) strani.

Marko je takođe spavao negde u Umagu ili okolini, pre mene stigao, pre mene nastavio put ujutro (nisam ga više video do cilja), a Tibor je otišao prema Savudriji dok sam ja spavao, međutim pre nego što je okrenuo nazad, ja sam se probudio i nastavio vožnju.

*

Stižem u Buzet, svraćam u supermarket. Zamolio sam starije društvo u kafiću pored da mi pripaze bicikl i na tenane obavio jutarnju kupovinu (mada je već bilo podne). Svašta sam nakupovao, kao da me nakon Buzeta ne čeka strašan uspon uz koji treba da vučem svu tu hranu. Ali ja sam poznata mazga, ne marim mnogo za težinu bicikla i prtljaga...

A uspon na početku jeste bio opasan, pa sam kilometar-dva gurao bicikl uzbrdo. Nije da nisam mogao da vozim (makar i na cik-cak), nego sam računao da nije loše da odmorim malo mišiće koji se koriste dok se motaju pedale, jer se prilikom hodanja koriste neki drugi... A ionako između 5 km/h i 8 km/h ne postoji neka velika razlika. Svratio sam u jednu kuću, uzeo vodu, popričao sa gazdaricom, kako je već red...

Sinoćni spust ka Buzetu izgleda da me je neopravdano preplašio, jer sam se iznenadio kako sam se brzo (i lako) popeo uz veliko brdo, odakle su tog dana kerefeke izvodili oni... kako se rekoše zovu (i sa nekima od njih, onima koji su već aterirali, razmenio sam reč-dve tokom)... zaboravio sam ime tog (nazovi) sporta. Ali to je onaj kao veliki zmaj, koji ima i sedište u kome čovek sedi, imaju motor (i "ventilator"), popnu se ljudi gore na brdo, pa onda "skoče" i onda tako s tim motornim zmajem lete, lete...

*

Ulazim još jedanput, na kratko, na teritoriju Slovenije, onda prolazim kraj kuće fudbalera u gipsu (ne beše nikoga u dvorištu, inače bih opet svratio po vodu), a u jednom momentu sustiže me Tibor (uplaši me, nema mi retrovizora, pa ga nisam "usnimio" još izdaleka), ali nakon par minuta staje da bi pojeo nešto, i sledeći put vidimo se tek narednog dana.

Nakon što u Savudriji i Umagu, osim spavanja u krevetu, nije bilo ništa ni od punjenja powerbanka, koji se u međuvremenu ispraznio, ponovo sam se prebacio u štedljivi mod. Telefon jeste bio skoro pun, ali ko zna da li ću se naredne noći dokopati neke sobe sa strujom ili opet neću, tako da za svaki slučaj nema više slušanja Naxi radija i nema prečestog gledanja u mapu. A onome ko ne gleda prečesto u mapu, lako se desi da promaši skretanje. I to baš na spustu, pa posle mora bambadava da se penje nazad. Ali, na sreću, samo kilometar-dva. Dobro da mu se predeo učinio nepoznatim (ne seća se da je juče prošao tuda), pa je stao da proveri na telefonu.

*

Kroz divljinu na delu rute Zvoneće-Matulji, dodatno trošim već prosvirale kočnice, pa sam u jednom momentu morao da napravim pauzu od 5-6 minuta, da bi se diskovi ohladili.

Konačno izlazim na magistralu, vozim prema Rijeci, zastajem kod stadiona Kantrida, koji je na vrlo neobičnoj lokaciji i odozgo sa puta pogled na teren je kao iz drona ili helikoptera. Treneri treba da se popnu gore i da posmatraju meč odozgo, jer mogu odlično da se vide formacije i kretanje fudbalera.

Kao i obično, u kasno popodne i sumrak najlakše mi pada motanje, pa tako pičim prema Senju, ne baš brzinom svetlosti, ali skoro...

*

Benzinska stanica INA, sledeća kontrolna tačka. Dobijam pečat, kupujem nešto hrane i pića, pričam sa radnicima, koji upravo vrše smenu (22 sata je). Ovi koji su tek stigli na posao pričaju mi o Aresu koji je tu prošao tog jutra oko 04h ("samo" 18 sati pre mene), a ja ih uveravam da je on svojevrsni luĐak, koji je, između ostalog, vozio i RAAM trku od Pacifika do Atlantika itd.

*

Kad parkiram bajs da bih ušao u neku radnju ili benzinsku, u ovom slučaju, pošto nemam čime da zaključam svog dvotočkaša, kad stanem ja opustim sajle na menjačima, pa ako bi neko eventualno pokušao da skoči na bicikl i odveze ga, malo bi ga spetljalo i usporilo to iznenadno padanje lanca sa većih na manje "zupčanike" (i napred, i pozadi). Ali ko drugome jamu kopa...
Dok završavam ćaskanje sa radnikom pumpe, u tom trenutku on mi prepričava jutarnji razgovor sa Aresom i kako je on kupio neke napitke tu kod njih, ja sedam na bajs da bih krenuo, jedem kroasan koji držim u desnoj ruci, a samo levom držim upravljač. Nagazim pedale, lanac spadne... i ja, sa 0 km/h, preko bicikla padnem i udarim o asfalt baš levim kolenom, baš na mestu koje sam odrao prilikom pada u Osijeku. Aaaaahhhh, počnem da kukam, gde baš na to isto mesto... Onaj radnik pritrčava da mi pomogne da ustanem i komentariše "nećeš ti daleko stići" (zna da motam već 3 dana uz minimalan odmor i spavanje), ja stenjem i ne odgovaram mu... On ponavlja to isto da neću daleko stići, a ja mislim u sebi "aj ne jedi govna kad ne znaš zašto sam pao... a zbog tebe sam pao, zamajavaš me tu i zaboravio sam na menjače..."

*

Vođen iskustvom sa breveta Pariz-Brest-Pariz 2019, gde sam prvu i treću noć probdeo na biciklu, a samo drugu "spavao" (što na patosu, što u sedećem položaju, sa kacigom na stolu kao zamenom za jastuk), računao sam da, pošto sam na Istri dremnuo 4,5 sata, kao i prve, i tokom ove treće noći, mogu sasvim da preskočim spavanje. Osećao sam se odmorno i dobro (ako izuzmemo obnovu oderotine na kolenu), pa sam nastavio vožnju. Ivan mi je posle pričao da je na Blackblox sajtu video da su svi ostali da spavaju u Senju, samo smo nas dvojica vozili te noći (saborac Josip bio mu je u međuvremenu odustao), i da je pokušavao da me "ulovi".

Kornel mi je na večeri u Molunatu, na cilju, rekao da je ta deonica posle Senja vrlo lepa i da je šteta što sam je prošao po mraku. I zaista, nema naseljenih mesta, nema ničega, samo brda i more, i ostrva sa desne strane, sigurno je fino voziti tu po danu, ali kad se sad setim, ja sam tokom celog breveta najviše uživao u vožnji upravo na tim usponima, u tih prvih sat-dva nakon Senja. Saobraćaj slab, skoro nikakav. Mesečina jaka, Mesec skoro pun. Vozim sporo, nema strujanja vazduha oko ušiju, dakle potpuna tišina. I onda još isključim svetla i vozim po mesečini... Pa uđem u tunel i derem se, dozivam svoje...

*

Lepo beše to uživanje, al' ne potraja celu noć. Oko 4-5 sati ujutro poče da mi se spava. Šta ću... kao i u Istri, počnem da osmatram okolinu, svraćam u selo Cesarica, pokušavam da nađem zgodno mesto za spavanje. Ne nalazim ništa, pa nastavljam dalje, jer vidim na mapi da uskoro stižem u Karlobag, pa računam da bih tamo mogao da se smestim negde na 2-3 sata. Mogao bih bilo gde pored druma da prilegnem, znam. I ne plašim se ljudi, ali plašim se zmija. Jer predeo je takav (kamenjar) da ih sigurno ima. Zato gledam da izbegnem spavanje "u prirodi".
Stižem u Karlobag, koji je mnogi manji nego što sam mislio da jeste, ali opet nadao sam se da ću uspeti da pronađem negde vodu, pre svega. A takođe i mesto za spavanje. Ideja mi je bila da nađem neki kafić i da legnem na njihove stolice (ako imaju sunđere, još bolje). Špartao sam Karlobagom gore-dole, gore-dole, ništa zgodno nisam našao, pa sam se ljutito vratio na magistralu i nastavio da vozim dalje prema jugu...

Posle nekoliko km, shvatim da sam zaboravio da dopunim zalihe vode, koje su mi već na izmaku. Naravno, vraćanje u Karlobag nije dolazilo u obzir, nastavljam i uskoro nailazim na jednan saobraćajni znak, obaveštenje da u narednih 17 km sledi velika serija krivina, pa kao deonica je zahtevna za motorcikliste. Tu sam se malo uplašio, jer 17 km može da znači 45 minuta ili čak i jedan sat vožnje, ako ima uspona. Gledam mapu... auuu, stvarno ima gomila tih uvala, malih zaliva, a nigde sela. Nagrabusio sam. Pijem poslednje kapi vode i nadam se čudu...

*

Već se bliži jutro, pa kamioni raznosači robe polako počinju da se pojavljuju na magistrali. Odlučim da zaustavim jedan od njih. Čovek stane, a ja ga pitam da li ima nekog seoceta ili barem kuća u blizini. On reče da ima nekog sela, tu na 2 kilometra. Odmah da kažem da nije bilo 2, već 10 km. Poznato je koliko ljudi znaju da pogreše u proceni, kad ih pitaš o udaljenosti nečega, nije ovaj bio ni prvi, niti će biti poslednji. Teram dalje, međutim, pre tog sela, nailazim na jednu kuću pored puta. Onako, iz čista mira, jedna jedina kuća, sama. A napolju u avliji - baba. Šta je tražila u dvorištu u sred noći (bilo je oko 03h), pojma nemam, ali stao sam i pitao je da li ima neku česmu, da uzmem malo vode. I pošto ona nije kao iz topa odgovorila potrvrdno, ja sam očajnički dodao "MOLIM VAS". Samo da se babac ne uplaši od mene, pomislio sam, pa da zbriše nazad u kuću.

- Ko će ovde da ti da česmu - reče.
To sigurno znači da nema vodovoda, mudro sam zaključio ja, a baba je rekla da sačekam, doneće mi vodu iz kuće. I eto je, vraća se, donosi petolitarski balon, koji nikad u životu nije oprala, smeo bih da se kladim. Ali koga sad briga za higijenu, kad se radi o preživljavanju... Držim bidon, ona u njega sipa iz svog balona, a dok sipa, žali mi se kako nema dovoljno vode, a ja, iako mi flaša još nije bila puna, kažem kao "pa dobro, dosta mi je, ostavite i za vas". Ona odgovori da ima unutra u kući još dovoljno, napuni mi ceo bidon, ali meni je ipak bilo neprijatno da joj tražim da mi napuni i flašicu od Kokte... Pitam je da li ima nekog sela u blizini (onih kamiondžijinih 2 km odavno je prošlo), ona reče da ima... ali ono, celo selo 2 kuće. Ali na 30 km je Starigrad, veliko mesto.

*

Oprostim se od babe i nastavim. Vodu smo rešili, bidon mi je kapaciteta 950 ml, ali spava mi se... Vozim dalje i nailazim na jednu uvalu koja ima i plažu, i restoran gore pored puta (restoran "Jure", koliko sad vidim na mapi). Na plaži ima i klupica, onih običnih, kao u parku, a tu su i plastične ležaljke. Već je počelo da sviće, ribari se već uzmuvali, rešim tu da stanem i odmorim dušu, pre nego što jutarnje Sunce izviri iza brda i kokne me u glavu... Hteo sam da spavam na plastičnoj ležaljci, ali ovako hendikepiran, s neupotrebljivom desnom rukom, nisam uspeo da je oborim (naslon je bio podignut), pa sam legao na drvenu klupu. Pre nego što sam zaspao, ulovio sam pogled jednog radoznalog ribara, koji mi je poželeo dobro jutro, a ja sam mu odgovorio sa "laku noć" i okrenuo se drugu stranu, tj. na jednu jedinu - levu.
Pasoš i pare kod mene ispord dresa, jedino je telefon ostao na biciklu, ali računao sam, pošto sad nema kroasana, da je mala verovatnoća da me seoski klošar sa narandžastom majicom ili čizmama pronađe i ovde...

★

[chamade]

Noćenje 131e.. taj izgleda pao sa šljive. Ili je video da ti gori za krevet pa pomislio da može da te odere.

[boki_ns]

Mićo, svaka čast za izveženu trku. 

Kao i na svakoj dužoj distanci, uvek se pojave neki problemi koji se moraju rešavati usput. Verujem da je ovo bilo super iskustvo i da ćeš sledeće godine doći spremniji. 

 

Da se nadovežem na temu o starijim bicklistima: bitno je da li čovek bavi sportom redovno. Ne mora da znači da se neko dopinguje ako je star 70 godina i može da preveze ultra distance. Samo je stvar redovnog treninga. Ne mora ni svaki dan da se vozi po 150km. Dobri planiski i usmereni a kraći treninzi znače više nego neko višesatno besciljno okretanje pedala. 

To mogu da potvrdim npr iz trčanja gde sam u pomoć iskusnog trkača uspeo da za mesec dana spremim ultru 100km (trčanje). Da sam trčao po svom besciljnom programu, verovatno to ne bih uspeo. 

 

Čekam završetak Mićine priče da krenem sa pitanjima. Svašta se može naučiti od ljudi koji su uspešno završili ultra distance. 

[boki_ns]

Zbog posla teško uspevam sve da uskladim, tako da sam brevet 600 morao da vozim u Holandiji. Start iz Amsterdama. Do Amsterdama imam nekih 2 i po sata vožnje autom. Ispostavilo se da je teže naći normalan parking nego doći do tamo.

 

Subota, budim se nešto posle 3 ujutro. Treba da se spremim i polako krenem jer je start u 8h. Nije bilo grupnog starta, tako da se moglo startati između 8 i 10h. 

U Amsterdam na start stižem nešto posle 7h, raspakujem bajs, oblačim se i taman se tu skuplja ekipa. Saznam da se mesto gde sam parkirao plaća 3,5e po satu i to mi nikako ne ide u prilog. Ima garaža koja košta 17e dnevno ali je nekih 3km dalje. Šta drugo da radim nego brzo da spakujem bajs na auto i gas do garaže.

Uspevam da je pronađem, opet sve raspakujem sa auta i pravac do starta. Srećom pa put do tamo nije komplikovan, bukvalno pravac preko mosta.

Podižem karton, putni list. Na KT treba samo da napravimo sliku. Nije bilo neko određeno mesto, može i slika table na ulasku/izlasku iz grada ili neki drugi objekat u gradu. Breveti u Holadniji i Nemačkoj su totalno drugačije organizovani nego kod nas i drago mi je da se vozačim dosta olakšalo, pogotovo ako niste iz tog mesta.

 

Startam u 8.15h. Za navigaciju koristim Garmin Touring dok za sve ostale podatke imam dodatni Garmin edge 520. Garmin Touring sam kupio nabrzinu zbog breveta 400 i nisam preterano zadovoljan s njim. Tek što sam krenuo, pređem preko mosta, odem na levu stranu, primetim da kilometraža na Toruingu i dalje stoji. Kao da sam promašio trasu. Stajem, okrećem se, nikako da pogodim gde treba da idem. I onda shvatim da se Touring zabagovao te umesto ulevo, trebao sam posle mosta desno. Baš lepo. Sam početak a ja već zalutao. Vraćam se na rutu i polako gas. 

 

Najavljivali su nevreme za subotu i nedelju, tako da sam se u petak uveče premišljao da li da krenem ili ne. Na brevetu 400 sam pošteno pokisnuo i smrzao, te mi se nije nameravalo da opet dva dana vozim mokar. Pogotovo što su najavljivali i olujni vetar. Ipak sam se odlučio da krenem te sam prvi i poslednji put u životu nosio veliki ranac na leđima! 

Ajde da mi je prva ultra vožnja pa bi mogao da razumem tu grešku, ali već sam poprilično "iskusan" u tim vožnjama i dosta sam ih uspešno prevezao, tako da ne znam gde mi je pamet bila da ga ponesem. Jednostavno nisam hteo da se smrznem i budem mokar. Još na startu sam odmah obukao džubin i termo nogavice. 

 

Kako je dan odmicao, bivalo je sve toplije a od kiše ni najave. Dakle, ranac cc 10kg na leđima svega nepotrebnog.

Prolazim istočnu obalu, gore ka severu i predeli su sve lepši i lepši.

Uz sebe sam poneo dosta putne hrane, od namazanog hleba sa kikiriki puterom i nutelom do raznih čokoladica. Uz to poneo sam i par gelova. Na bajsu 1l vode i 1l izotonika + flašica coca cole 0,5 u torbici oko pasa. 

Inače sam veliki potrošač vode a topao dan doprineo je tome da se voda troši prevelikom brzinom. Dva puta sam ostajao bez vode jer bukvalno nemate gde da natočite ni da kupite. Tolike biciklističke rute po Holandiji a nigde mesta da natočite vodu. Bitno da su postavili neki hotspot za Whatsapp. Psovao sam i njih i internet. 

Većina rute je bila popločana nekim ciglicama, tako da je to stvaralo dodatni problem. Na zapadnoj obali na dosta mesta je nanet pesak na stazu, tako da je koncentraicija maksimalno uključena. Ali pogled je bajkovit. Otvoreno more, talasi.

 

Oštrih uspona nema, ali gde nema brda - ima vetra. Kod Noordwijka se isključujemo sa obale i krećemo ka unutrašnjosti. Već u subotu popodne sam počeo imati probleme sa sicom. Naime, matica koje je držala sic je proklizala i sic kretao napred nazad. Pokušavao sam da dotegnem ali bezuspešno. Čim bi naišao na deo trase gde je kocka, podloška bi opet proklizala. Stajao sam često da to pokušam napraviti ali bezuspešno. Tako da sam od subote popodne pa do kraja proveo vozeći na nogama. 

U neko doba noći stao sam da odspavam nekih 15 min na klupi. Sledećeg jutra već umoran i gladan, pokušavao sam da pronađem mesto gde bi mogao da pojedem nešto konkretno jer želudac više nije primao hleb sa puterom ni čokoladice. Na jednoj pumpi stajem da dopunim vodu i primetim da imaju i hranu. Nisam hteo unutra da jedem jer sam verovatno smrdio kao zmaj. 

KUpim pica kiflu, dva kuvana jaja i dva parčeta sira. Taj doručak me potpuno okrepio. Nastavljam dalje i tek oko 10h stajem na nekoj livadi da malo odspavam. 

Nakon dremke od pola sata, nastavljam dalje. 

NAkon čekiranja u Almelu, vetar je više duvao u leđa. 

Sunce je i dalje neumorno pržilo a od najavljene kiše ništa. Doduše, padala je prethodnog dana ali se ispadala pre nego što ću da doći do tog dela. 

Usput nailazim na uličnog prodavca sladoleda. Super! Taman da se malo rashladim i prošetam dok pojedem sladoled. Kao što je Mića rekao, da se protegnu noge i da rade drugi mišići. 

U par navrata hteo sam da odbacim onaj ranac sa sebe pa narednog dana da dođem po njega.

Kako se kraj bližio, tako je postajalo sve teže i teže. Na nekih 70km do kraja, seo sam na travu i rekao ne mogu više. Ali šta da se radi, jedini put ka autu i stvarima je napred. Ustaj i guslaj dalje. I što sam bio bliže, činilo mi se da sam sve dalje i dalje.

Prilazim Amsterdamu. Sad već uveliko imam bočni vetar ali uz sve to navlače se i tmurni oblaci. Rekoh, pa nećeš me valjda sada oprati pre kraj. Daj da ostanem bar suv. Prc! Na 10km od cilja sastavilo nevreme. Sakrio se ispod drveta u gradu (nigde nadstrešnice). Ajde, gusta je krošnja pa možda izdrži. Stojim nekih 15min i oluja ne jenjava. Na trenutak je malo popustilo pa sam krenuo. Bar do nekog boljeg zaklona, ali taman što sam seo na bajs, evo opet pljusak. Ne može se voziti koliko pada. Sakrijem se ispod neke male nadstrešnice i čekam. Sad sam već mokar i vetar probija kroz odeću. Tu sam čekao još nekih 10min i odlučio da krenem dalje. Ionako sam mokar pa preguraću nekako i tih 10km. Ulice leže pod vodom. Do cilja se već smirila kiša i padala je onako sitna.

Stižem na cilj, slikam se i šaljem organizatoru da sam stigao. 

Sad još da vidim gde mi je auto. Izguglam garažu i vidim da se zatvara u 22h a na satu je 21.35. Super! Još samo fali da mi auto ostane zaključan. Pravac ka garaži! Ne gledam gde su bare, vozim kroz njih. Jedna je bila do visine srednjeg pogona. Već razmišljam kako ću nabrzinu to da izvedem, samo da isteram auto napolje, pa ću se presvući. Mokar, smrznut i gladan kao vuk. Uspevam da pronađem garažu i daj nabrznu da spakujem samo bajs na auto i da isteram napolje. 
Taman je tu naišao neki momak (stanar zgrade) i pitam ga da li je moguće i posle 22h da se istera auto. DObijam potvrdan odgovor. Kakvo olakšanje. 

Stanem pored vrata i gledam čas u suve stvari, čas u sendvič. Glad je ipak prelomila. Zagrizem bukvalno pola sendviča i onda se presvlačim dok zvaćem. Suv i delom nahranjen, sad je već druga priča. Kontam da sam prilično ok da bi vozio do kuće. Jesam malo umoran ali ništa strašno. 

Aha, baš. Samo što sam izašao autom na put, ne mogu traku da pogodim koliko sam umoran. Daj samo da nađem pumpu i da ospavam, ali pumpe nigde. Toliko sam uhvatilo spavanje da sam mislio da stanem u zaustavnu traku samo 5 minuta da prelomim. 

Srećom nakon nekih 15min nađem pumpu i zabodem se na parking. Ali pre spavanja moram da jedem. Znam da na pumpi imaju hrane. Uđem a ono rafovi prazni. Nađem u frizu neki paket, vidim kuvano jaje. Super. Verovatno u paketu ima još nešto. Uzmem ta dva paketa i još čips od paprike (drugog nije bilo). Sedam u auto, otvorim, kad u paketu samo dva jaja, so i majonez. Nikada se u životu nisam slađe najeo kuvanih jaja sa čipsom.

Zaspao sam u autu negde posle 1 ujutro i ustao tek u pola 9. Posle doručka i kafe nastavio sam autom ka Duisburgu. 

 

Ostao mi je još brevet 300 da zatvorim seriju. Eto, totalno neplanirano izvezao sam skoro celu seriju breveta. Za Holandiju mi žao što nisam imao više vremena da uživam u moru ali to sam zacrtao kao obaveznu posetu. 

 

 

 

[zare]

Dobri planiski i usmereni a kraći treninzi znače više nego neko višesatno besciljno okretanje pedala. 

 

Naravno. Ali ako hoćeš da voziš 10 sati, nećeš to postići treninzima od 2 sata bez obzira na snagu. Treba istrenirati telo da sedi 10 ili više sati na bajsu a to ide samo dugim vožnjama. 

 

Inače, svaka čast svima koji imaju pre svega vremena da voze 5-6 ili 10 sati dnevno. Za mene i dalje misaona imenica, dok ne postanem penzioner  .

[marvas]

To mogu da potvrdim npr iz trčanja gde sam u pomoć iskusnog trkača uspeo da za mesec dana spremim ultru 100km (trčanje). Da sam trčao po svom besciljnom programu, verovatno to ne bih uspeo.

Čekam završetak Mićine priče da krenem sa pitanjima. Svašta se može naučiti od ljudi koji su uspešno završili ultra distance.

Možeš li da mi proslediš taj plan treninga? I par reci o prethodnoj spremi.

*izvinjavam se na off-u Mićo svaka čast!

Poslato sa VOG-L29 pomoću Tapatoka

[boki_ns]

Možeš li da mi proslediš taj plan treninga? I par reci o prethodnoj spremi.

*izvinjavam se na off-u Mićo svaka čast!
 

Prošlo 4-5 godina od toga, zagubilo se u silnim prepiskama. Možda mi je i ostalo u digitalnom obliku ali na drugom računaru u Srb.

Uglavnom, svaki dan trening oko 15km. U to spada zagrevanje, glavni deo treninga i rastrčavanje. Subota +25km dužina, nedelja +30km dužina. Ponedeljak odmor.

 

Sad sam pronašao trenige, ostali mi na Garmin connectu. Daj mi neki mail da ti pokušam proslediti.

https://connect.garm...e/borislavbucan

[marvas]

Poslao sam ti u poruci.

Poslato sa VOG-L29 pomoću Tapatoka

[MI1966]

@chamade

Jedini koji je spavao u sobi na Istri bio je Marko i on reče da je platio 600 kuna, to je 80€.

*

@boki

interesantno je bilo čitati

★

Tačno je da su korisniji programirani treninzi.

- Ako pričamo o ultra trkama, to apsolutno stoji.
- Međutim, ako pričamo u "ultra" brevetima (over 1000), mislim ne toliko. I svakako treba imati veliku kilometražu, ne toliko zbog kondicije i jakih nogu, koliko zbog dovoljnog broja sati na sedištu bicikla, jer posle 40-50 sati dupe je prvo na udaru. I nije isto ako bolovi postanu nesnosni nakon 600, 800 ili 1200 km. Ili ni nakon 1500.

Što se tiče slobodnog vremena, ja sam ga imao "zahvaljujući" Koroni, ali ipak sam ove god, na primer u januaru vozio samo 12 puta, u februaru isto 12, u martu 14 puta, u aprilu 15, u maju 13 puta. Mislim da to nije ništa naročito. Recimo gledanje Đokovićevih mečeva je nekome možda uzelo u ovoj godini toliko sati, da je mogao da duplira svoju kilometražu da je to vreme posvetio biciklu. (a tu su i razne utakmice, filmovi, serije i sl.)

Naravno da mi matori ne možemo da se nosimo sa tridesetogodišnjacima ako bi se vozilo na kratko, a po brdima, ali već na dužim distancama ne igra toliko ulogu snaga, već razne neke druge stvari.

[chamade]

Miiiićooo, ajde daj nastavak.

Što se tiče smeštaja, vidim na bukingu da se i kod nas gadjaju sa cenama koje su često jače od Evropskih, pogotovo u zapadnoj Srbiji.

[Smasher]

Ako mogu da primetim, ova Mićina vožnja 4CC je čak i duža od najdužeg breveta PBP, a i s obzirom na detaljan opis putovanja i avanture, mislim da zaslužuje posebnu temu na forumu, pogotovo da bi ostala izdvojena prilikom pretrage jer će ovako inspirativna priča svakako značiti budućim ultramaratoncima.

[chamade]

Ako mogu da primetim, ova Mićina vožnja 4CC je čak i duža od najdužeg breveta PBP, a i s obzirom na detaljan opis putovanja i avanture, mislim da zaslužuje posebnu temu na forumu, pogotovo da bi ostala izdvojena prilikom pretrage jer će ovako inspirativna priča svakako značiti budućim ultramaratoncima.

Bravo. Mogao bi Ciklo ovo da izdvoji i da prečisti temu od nebitnih postova.

[MI1966]

E pa, kasno je sad. Mogao sam posebnu temu da otvorim, pogotovo što imam nameru još koji put da vozim taj 4CC.

[MI1966]

Ponedeljak, 21.6.2021.

Spavao sam ponovo oko 4 i po sati, probudio se oko 10h, očistio i podmazao lanac, pa u sedlo... Ubrzo stižem u Starigrad, svraćam u prodavnicu, zatim menjam još 60€ za kune (i sa "menjačem" ulazim u kratak razgovor), nastavljam, pa nailazim na Tibora. U stvari, on me pozvao, dok sam prolazio pored jedne benzinske na kojoj je on zastao, a kada je video da imam nameru da stanem, rukom mi je dao znak da nastavim, isto kao što sam i ja njemu pola sata kasnije, kada sam napravio pauzu za jelo u hladu ispod jednog drveta, a on naišao. Mislili smo, pošto smo tu negde, da ćemo se još sretati tokom dana. Ali nismo, sledeći put videli smo se tek narednog dana kasno uveče.

Vozim prema Zadru, vidim na mapi da uskoro imam skretanje ulevo od 90°, ali iz nekog neobjašnjivog razloga zaboravljam na njega i produžavam pravo. Stajem na INA benzinskoj, kupujem ko zna šta, vraćam se ka biciklu i čujem zvoni mi telefon. Naravno, bio je to Kornel, on jedini na svetu zna moj hrvatski broj, kaže: "Na krivoj si cesti". Uh, super što je video na sajtu da nisam skrenuo kad je trebalo i obavestio me, jer bih ja nastavio pogrešnim putem. Koliko, ne znam, ali ovako, zahvaljujući njemu, napravio sam svega 2 km viška.

Vraćam se i skrećem prema Benkovcu. Nailaze sela sa neobičnim imenima, tipa Islam Latinski ili Islam Grčki. A inače mi je velika zanimacija tokom ovog breveta bilo posmatranje tabli sa imenima sela.

Prilično pust kraj i ne baš mnogo lepi predeli.

20-ak km pre Benkovca "fijuuuu...". Uplašila me ta "eksplozija" zadnje unutrašnje gume, na jednom usponu. Ali, na sreću, odmah tu u blizini gde je prosvirala, bilo je veliko drvo, pa sam makar imao hladovinu dok sam je menjao.

Da mi se ovakav gumni defekt dogodio prvog ili drugog dana breveta, nema teorije da bi, koristeći samo levu ruku, uspeo da obavim sve potrebne radove (skidanje točka, pa gume, pa zamena i na kraju vraćanje), za treći dan nisam siguran, ali danas, četvrtog dana breveta, desna ruka bila je delimično upotrebljiva, pa je postojala dobra šansa da se izvučem iz ove nezgode.

Skidanje spoljašnje gume zadalo mi je mnogo muke. Najgore je bilo kad zapnem, a onda plastična polugica sklizne. To bi mi izazivalo velike bolove u desnom ramenu.

No, skinuo sam je nekako, prebacio u rezervu (nemam sad vremena da je opipavam, proveravam da nešto nije ostalo u njoj), a stavio novu i unutrašnju, i spoljašnju. I to sam uradio bez većih problema. Međutim, sad je trebalo pumpati, a to neće ići lako. Zovem Kornela, on nam je kao tata na ovom brevetu, i pitam ga da li mi se neko od kolega možda približava. Ako je tako, da sačekam da naiđe i uvalim mu pumpu u ruke, da mi napumpa zadnju gumu.
(mogao sam na Blackbox-u i sam da vidim gde se nalaze ostali, ali u tom trenutku odgovaralo mi je da se, makar na kratko, isplačem na nečijem ramenu)

"Ne" - odgovara Kornel - "svi su ispred tebe".

Super... Znači svi su me prestigli dok sam spavao na plaži i sad moram sam da pumpam.

Ništa, zavrnem rukave, što se ono kaže, pa na posao. Namestio sam pumpu tako nekako da kad guram, ne radim to samo rukom, nego i desnom butinom, guram celim telom, zapravo. I išlo je to dosta dobro, mnogo bolje nego što sam očekivao, lakše nego ono skidanje gume sa felne. Jedino što mi se desio peh: kad sam već završio sa pumpanjem i odvrnuo crevo sa ventila, sa njim je izašao ceo ventil... SREĆA moja da sam imao kod sebe onaj mali ključ za zatezanje ventila, inače ne znam šta bi bilo. A imam ga tek od pre dvadesetak dana (nikad pre u životu), poklonili mi ga u jednoj radnji u Trikali (u Grčkoj), kad sam kupovao nastavak za ventil (pošto mi je na jednoj gumi prekratak, a felne su mi "duboke" 30mm). Kažem da ne znam šta bi bilo, jer za 65 minuta, koliko sam izgubio za zamenu gume (u normalnim okolnostima završio bih posao za 15-20 minuta) NIKO nije prošao putem. Auto, kamion, autobus, traktor, motorcikl... ma niko živ.

Znači repriza pumpanja, pakovanje razbacanih stvari, pa put pod točkove.

Prolazim Benkovac, vozim kroz predele koji mi se baš i ne dopadaju, da budem iskren, i jedva čekam ponovo da izađem na morsku obalu. I usred te "nedođije" odjednom nailazim na mesto prepuno turista, Skradin. Ja jesam 25 godina živeo u SFRJ, ali mi je ime ovog gradića zvučalo potpuno nepoznato, moram priznati. Nikad čuo. A prelep je predeo. Mislio sam da je to tu neko jezero u koje se uliva reka Krka, ali sad na mapi vidim da nije jezero, već se more, u stvari, zavuklo duboko u kopno. Dok sam u odlasku, sa uspona, posmatrao Skradin i zeleno-plavo "jezero", pomislio sam da, eto, ipak je vredelo motati pedale ceo dan. Ovo je bilo baš prijatno iznenađenje.

*

Stajem da u jednoj kući zatražim vodu, pojavljuje se starica, vodi me do česme i dok ja točim, pita me kako sam. Tu sam se malo posramio, jer trebalo je ja nju da pitam kako je ona... Ekspresno sam ispravio grešku, a ona će "eto... ostarila sam". Pitam je koliko ima godina (znam da su starijim osobama omiljene teme za razgovor godine i zdravlje), a ona će "šezdeset osam". Ja je posmatram onako... procenjujem kako izgleda za te godine, ali ona se ispravlja "ne, ne... osamdeset šest". Pitam je da li ima još nekoga tu ili živi sama. Ona mi priča nešto drugo, ali se vraća na moje pitanje (ipak ga je čula) i kaže... šta beše, zaboravio sam... valjda da ima nekoga, nije sama. I ništa, dok skačem na bajs, zahvaljujem joj i kažem "vidimo se sledeće godine", a onda se brzo korigujem sa "vidimo se za 10 godina", na šta će ona: "ali ne znam da li ću ja žiiiviit..."

*

Sledeća kontrolna tačka je u mestu Dugopolje, ali nikako da stignem do nje. Sporo napredujem, ima mnogo uspona. Sunce koje je celo popodne bilo u nekoj kao izmaglici, polako zalazi, pada mrak. Nekako sam se dovukao do tog Dugopolja i našao hotel Katarina, ali on ne radi, zatvoren.

Zovem Kornela, kažem mu "Ovaj hotel u Dugopolju zatvoren, šta da radim, samo da ga fotografišem?"
On odgovara "Pa da, tako sam vam i rekao na brifingu u Iloku".
Da, kad bih se ja sećao šta je sve rečeno tada tamo...
Ali, pre nego što smo završili razgovor, kaže meni Kornel: "Slušaj, sustići ćeš sad uskoro Tibora. Ima velikih problema i hoće da odustane, sad na samo 300 km od cilja. Ohrabri ga malo, a ja ga čekam ispred Makarske da mu dam još jedne gaće".
"Ma nema problema" - odgovaram - "kakvo odustajanje, ja ću ga vući do cilja".

"Slikam" hotel Katarina, pa nastavljam prema Makarskoj. Ima oko 70 km do nje. Vozim, vozim, ali Tibora ni od korova... Na jednom mestu zastajem da bih uradio nešto (ne sećam se sad šta tačno), kad eto njega, sustiže me. Znači, prošao sam ga negde usput, a nisam ga video. Nastavljamo zajedno. Kaže zvali ga sa posla iz Budimpešte, ali neće odustati, voziće do kraja. Jedino ga dupe zajebava...

27 km pre Makarske nailazimo na Kornela i njegov kombi. Poslednja bag drop tačka na brevetu, 220 km pre cilja u Molunatu. Dok uzimamo-ostavljamo neke svoje stvarčice (ja se, pre svega, oslobađam debelih baterija), dajem Kornelu da mi, dok smo tu, tih desetak minuta, u kombiju malkice dopuni powerbank, za svaki slučaj. Imao sam još oko 25% baterije na telefonu, ali nije mi trebalo ni toliko, jer put do Molunata nije komplikovan, treba se samo držati Jadranske magistrale.

Tibor oblači još jedan donji deo dresa, tj. gaće.

Ponoć je već prošla, pitam Kornela šta je s ostalima. On kaže da svi već spavaju. Pa da, stigli ranije, našli smeštaj i sad su u krevetu, a ti se, Mićo, ponovo grči u nekom žbunju...

Pitam Tibora šta ćemo mi, da li da tražimo sobu ili da spavamo negde napolju. On kaže "OK".
Ni ja ne govorim engleski kao Novak Đoković, ali njegov je baš slab i prilično teško se sporazumevamo. Olakšavajuća okolnost je da ni njemu, ni meni, engleski nije prvi strani jezik. On bolje poznaje nemački, a ja italijanski. Kornel, kome je mađarski maternji jezik, pomaže nam u komunikaciji i mi se tu dogovorimo (tj. ja predlažem, a Tibor se svim slaže) da je glupo da u ovo doba noći tražimo smeštaj, već nam je pametnije da najpre odpedaliramo do Makarske tih 27 km koliko ima, nađemo nešto fino za jelo, pa onda neko zgodno mesto za spavanje. Moj predlog bio je - neki kafić pored mora, stolice sa sunđerima, bla, bla...

*

Spuštamo se prema Makarskoj, noć je i propuštamo uživanje u pogledu od kog danju sigurno zastaje dah. Svraćamo na Crodux benzinsku pumpu, cepamo 'ladne sendviče, pa nalazimo INA benzinsku, koja nam je kontrolna tačka. Pošto noću ne radi, slikamo je. Ja tu shvatam da mi nećemo ni ulaziti u Makarsku, već ćemo je proći odozgo, tako da pada u vodu moj genijalni plan o spavanju na mekanim sunđerima stolica nekog kafića na obali mora...

Kud ćemo, šta ćemo... vidimo tu, pored te INA pumpe, neko nisko drveće, pa kao ajde zavući ćemo se ispod krošnje i tu ćemo prenoćiti.

Dok smo se raspremali, nailazi policijski auto. "Šta radite tu?", pitaju. Ja im prilazim i u 3-4 rečenice objašnjavam situaciju. Oni kažu "ok, ali da odete pre 6 sati, kada se otvara benzinska".

Tibor podešava alarm na telefonu da nas probudi u 5:45. Sada je 2:45.

Nisam mogao odmah da zaspim, mučio sam se petnaestak minuta.