Nažalost, primoran sam da prekinem turu, ali sam zapamtio gde sam stao
Vreme je užasno, ali užasno. Vrh Kopaonika je bio kao granica Mordora - sa one strane je ipak bilo pristojno, ako ne lepo, ali sa ove strane...
Jutros sam ipak krenuo ka Odvraćenici na Goliji, i prvih desetak kilometara je bilo koliko-toliko podnošljivo - hladno sa povremenom kišom, ali je bilo i sunca. To je bio neki minimum koji je ok za višednevnu vožnju biciklom.
Ono što je divno je što uvek može da se računa na poneki pogled. On nekad pukne a nekad mora da se stane i prođe iza žbunja.
Tada sam već pomišljao kako ću stići do Odvraćenice i onda, zavisno od situacije, prespavati u smeštaju ili šatoru. Korak po korak, je li...
Kad ono međutim.
Prvo sam ušao u gustu maglu i kišu sa vetrom koji me šibao postrance. Iskreno, ima mnogo boljih osećaja. A onda je nekih kilometar-dva pre sela Kuti grunuo pljusak. Pored standardne gumirane jakne, imam onu gumenu kabanicu/plašt koja prekriva i ruke, pa sam je izvukao i nabacio na sebe.
Nije moglo da se vozi nego sam stajao kraj bele linije na bajsu i blenuo u patike. Drveta nigde u blizini da se sklonim.
To je trajalo nekih 20-25 minuta, kada sam shvatio da Goliju nije briga što sam ja na turi i da bih ja mogao i da riknem ako ostanem dovoljno dugo. Pa sam strgnuo kabanicu, viknuo "pucajte u grudi junačke!" i junački zaždio uz džadu brzinom jaaaako spore munje. To junačenje je trajalo jedno 3 sekunde, koliko mi je trebalo da shvatim da mi lice šiba kombinacija vode, leda i snega. Totalno zblanut sam nastavio dok nisam stigao do sela Kuti, gde sam se sakrio ispod minijaturnog trema jedne od par kuća. Tu sam shvatio da su mi noge od kolena nadole skroz mokre i da mi je opako hladno.
Da skratim priču, čovek iz kuće mi je rekao da sneg dolazi sa planine, pa sam na brzinu obukao dodatnih 5-6 slojeva, stavio 4 kape, zimske rukavice, sakrio se u veliku kabanicu i odjezdio nazad ka gradu. Brzina oko 20-25, jer je bilo mokro i klizavo, a i paknovi za mokro su mi bili spremni za akciju, u bisagi.
Teleća čorba u Raškoj. Sutra nalazim način da se vratim u Beograd.
I to je to.
Pretprošle godine sam naučio u kolikoj meri vremenski uslovi mogu da utiču na putovanje biciklom (
https://www.2bike.rs...bije-leto-2017/), tako da mi ovo ne pada preterano teško. Nama koji ne možemo samo da se dignemo i odemo kada se sve poklopi, već ovakve stvari moramo da inajavimo i ugovorimo nedeljama ili mesecima unapred, vremenske (ne)prilike su stalni rizik.
A kao što rekoh, zapamtio sam gde sam stao.