Zamor materijala zavisi od toga koliko je velika sila koja deluje (što je srazmerno težini i snazi vozača & tereta, kao i "džombastosti" puteva kojim se vozi).
I od broja naprezanja (može se reći da je ovo srazmerno broju KM).
Što jača sila, to je manji broj naprezanja potreban da materijal pukne usled zamora.
Čelik, za razliku od aluminijuma, ima prag sile ispod kojeg neće pući ni posle beskonačno mnogo opterećenja (sve dok sila ne prelazi izvesnu granicu).
Aluminijum nema ovu "bezgraničnost", tj. uvek će posle određenog vremena pući.
Ramovi, ako se dobro isprojektuju, imaće dovoljno materijala na bitnim mestima, koja su više opterećena, da nikad ne pređu ovu granicu u nekom razumnom roku. Tipa 50-100, ili više godina. Mada oni superlagani, znaju biti i dosta osetljiviji, jer se tu pravi manja rezerva. Ovo je nevezano za materijal.
Što se karbona tiče, tu je nezgodna stvar ako počne raslojavanje vlakana. Bilo usled fabričke greške, ili oštećenja farbe, pa prodor vlage, ili čak i dejstvo UV zraka.
A ima nezgodno svojstvo da zna pući bez spolja vidljivih znakova oštećenja (za razliku od metalnih ramova, bilo da su čelični, aluminijumski, ili titanijumski).
Razumljivo mi je da proizvođači stave neki rok trajanja, da se ograde. A i treba prodavati nove ramove.
Dok kod aluminijuma i čelika verovatno žele pospešiti prodaju obećanjem dugovečnosti (s tim što je sada karbon "in" materijal), pa daju "lifetime guarantee" (uz sve ostalo što piše sitnim slovima).