Можда ће некоме бити од користи моје искуство овог путовања, па ево која реч детаљније...
ПРВИ ДАН: Загревање од Београда преко Панчева, Ковина и Смедерева до Пожаревца. У Смедереву сам направио паузу за ручак и купање на градском базену. Одабрао сам ноћење у Пожаревцу јер ту имам пријатеља, иако мислим да би било згодније да се преноћи на Сребрном језеру или у селу Винци испод Великог Градишта. Тамо има излетничко насеље где се може наћи смештај, а на Дунаву има неколико уређених места за купање.
ДРУГИ ДАН: Деоница од Пожаревца до Великог Градишта ми је била изненађујуће пријатан увод у целодневну вожњу поред Дунава, на који сам се спустио после Градишта у поменутом селу Винци. Након Голубца већи део дунавске магистрале је у засени дрвећа са местимичним погледима на реку, да би пре Лепенског вира кренуло лагано одвајање од Дунава. Тада почиње низ тунела којих има десетак, већином кратких 50-100м, али има и дужих преко 200м за које је неопходна расвета. Ја сам у први такав „лагано“ улетео, чак ни наочаре нисам скинуо, рачунајући шта је то 200м... али већ после 50м улетео сам у потпуни мрак са муком наслућујући белу линију возећи потпуно на слепо. Срећом, није било ударних рупа, ни возила, па сам некако преживео вожњу наслепо. За следећи дужи тунел монтирао сам ипак расвету, размишљајући „ето шта зна дете шта је 200м тунела“!
Након мало већег превоја названог Гребен, спустио сам се у Доњи Милановац где сам направио паузу на градској плажи... не може се проћи Дунав а да се не окупаш у њему!
Даљи део пута поново иде углавном у нивоу Дунава, са једним јаким успоном у делу дунавског Казана. Тај успон ме је успорио и уплашио да нећу стићи до Кладова пре мрака. Након спуста у Текију остало ми је 25км равног пута и мање од сат времена до мрака. Мотајући из све снаге, успео сам са првим сумраком уђем у Кладово и одмах пронађем кафе Дон Пепе (хвала Борису на препоруци), где ме је конобар дочекао на невиђен начин, са лимунадом на рачун куће и свим могућим информацијама око смештаја и хране у Кладову. Помислио сам да је нека навлака, па сам тражио скромније преноћиште које је „стигло“ за пола сата по шок цени – 500 дин соба са купатилом! Дон Пепе је место за сваку препоруку!
ТРЕЋИ ДАН: Деоница од Кладова до Неготина је прелепа, стварно вреди бити доле на друмашу.... јутарњи погледи на Дунав и атрактивни мостови и превоји. У Неготину сам се кратко задржао, довољно да откријем роштиљ где се у подне чека у реду за пљескавицу уз хладан зајечарац... тако нешто одавно нисам видео. Место се зове Ветерани.
Од Неготина ка Зајечару креће мени најтежи део пута... чини ми се 60км дугих успона и кратких спустева по не баш занимљивом природном окружењу. Да све буде горе, део пута је у очајном стању са закрпама закрпа изрованог асфалта. На једном делу сам срео мајсторе који на +40 крпе те закрпе... ја им вичем: „Дајте нови асфалт, шта то крпите“... они одговарају: „Давај паре, ће да радимо ново!“ На целој деоници Неготин-Зајечар ни једног села, пумпе, куће, шупе, чесме... нема ништа до једног мотела на двадесетак километра пре Зајечара. Нисам свратио размишљајући да направим паузу на Рготском језеру на које се скреће десетак километара пре Зајечара. На крају био сам већ превише уморан за ту акцију, тако да сам на сретању за Рготско језеро само продужио у Зајечар на преноћиште код пријатеља.
ЧЕТВРТИ ДАН: Након три дана вожње осетио сам прве знаке премора, тако да ми је пријала краћа деоница од Зајечара до Књажевца. За разлику од пута Неготин-Зајечар, овај део пута је доста пријатнији и занимљивији, посебно у делу уз Бели Тимок. У Књажевац сам стигао доста рано и направио сам излет у село Штипина где сам имао унапред планирано фотографисање једне црквице. Након ручка, одабрао сам смештај у мотелу Барка на путу ка Нишу (2000дин ноћење са доручком). Нико ми није рекао (а нисам ни питао) да је тај мотел на мање од километар од базена Бањица, где сам могао да свратим, али нисам... то сам схватио тек сутрадан када сам наставио пут за Ниш.
ПЕТИ ДАН: Од изласка из Књажевца одмах креће успон који након мотела Барка постаје све јачи и јачи према превоју Тресибаба на 787мнв. Цео успон и горња висораван мало подсећа на Дивчибаре, иако је на 200м мањој висини. Мало свежији ваздух и лепи предели кулминирали су узбудљивим спустом у Сврљиг где ме је дочекала Белмужијада. Погодио сам да дођем када је у току њихова манифестација или вашариште на коме се спрема локални специјалитет белмуж. То је млади пуномасни сир који се на ватри пржи у сопственој масноћи која се одваја на топлоти. У сир се додаје мало кукурузног брашна који сир загусти и тако направи белмуж – сврљишку вијагру. Наравно нисам могао да не пробам белмуж на њиховом фудбалском стадиону који је претворен у вашариште.
Након тога кренуо сам поново узбрдо и преко мањих превоја спустио се у нишку долину. Пошто сам стигао доста рано имао сам времена да обиђем Нишку Бању и да се прозвозам у Нишу уз ручак у Казанџијском сокачету. На воз у 16:55 стигао сам на време и одушевио се климатизованим вагонима новог воза са паркинг местом за бицикле. Све је са возом савршено, само што воз нема куда да иде. Због оштећених шина на појединим деоницам је „јурио“ 30 на сат. Поред свега, све би било ОК да у Реснику нису јавили да је „пала“ мрежа у Раковици, па смо морали да преседамо на дизелку и њоме некеко стигнемо у Београд након скоро 6 сати путовања.