U stvari sa vožnje od prošle večeri, bilo je između 22 i 23 sata. Nažalost, nisam poneo telefon, pa nemam fotke, te jedino da zamislite iz opisa. A i onako je bio mrak...
Juče je bio drugi dan od kako sam radio u bašti i sadio zimske ruže. Bilans je 128 zasađenih biljaka. Radio sam i po kiši i sve dok se videlo do potpunog mraka. Verovatno bi se neko od komšija i uplašio nečega što baulja i šuška u bašti po mraku nalik na uspravljenog majmuna ili Jetija. Uveče mi dođe brat i skuvam nam jednu rakiju dok smo gledali malo neke emisije na YT. Jedna od njih bila je o nekim biciklistima koji biciklove voze u Kaliforniji u okolini San Franciska. Voze vijugavim usponima kroz četinarske šume sekvoja, strmim putevima sa pogledom na stenovite obale okeana, česti su vidici crvenog mosta u daljini propraćeni muzikom 70tih, a onda taj lik Henry Wildeberry (divlja bobica) I Therese Cools opušteno piju kafu u nekom od ušuškanih kafića u malom kalifornijskom mestu diskutujući o prečniku točka, širini guma i o tome da li su bolji menjači na donjoj cevi rama ili na volanu... Kaže mi brat: ovaj priča toliko dosadno da ću zaspati! Kao da ceo dan predaje o tome kako drveće raste. I onda je i brat otišao, a ja sam dok je još na TV trajala emisija o avanturama u Kaliforniji neugasivši svetla i TV, otišao do garaže, uzeo moju novu jaknu boje kobalta od 350 dinara i uputio se na jednu vožnju oko grada. Naime, od skoro imam tu jaknu i planirao sam da je isprobam prvom prilikom. Idealno je jer pada kiša pomislih. Takođe, testiraću i blatobrane koje sam ugrađivao 2.5 dana sekući i krojeći ih brusilicom da bih od dva zadnja napravio prednji i zadnji kao i svetlo koje sam prebacio na vrh točka prošlu noć ne bih li izbegao pojavljivanje senke na putu uporno bušeći improvizovane nosače od nerđajućeg čelika delimično tupom burgijom. I tako sam krenuo da vozim po kiši ne štedeći bicikl od bara na putu. Tražio sam što tamnije I mračnije ulice. Međutim, izgleda da su ovi iz elektrodistribucije zamenili sve moguđe svetiljke koje nisu radile i postavili LED. Tako da sam tek na kraju puta kod Đurine škole u parkiću kod groblja naišao na potpuni mrak. Do tada sam vozio po kiši, kapljice su se slivale niz moju jaknu i lice dok sam gledao iste kako se raspršuju po volanu bicikla i mojim mokrim rukama pod svetlošću ulične rasvete. Na trenutak obuzet prikazom sjajnih kapljica pomislih: ovo je izgleda taj trenutak Petre kada si konačno poludeo. Pa, krajnje je vreme bilo da i ti potražiš psihijatra. Prvo za biciklove, a posle i za sađenje cveća i rad u bašti. Pomislih još, a šta ako I psihijatar vozi biciklove i sadi cveće? Te misli su me brzo napustile dok su se preda mnom po kiši koja je uporno padala smenjivali pejzaži našeg grada, od Ružine do Braće Jovanovića, pijace po noći, narodne bašte i Tesle, Aviva, drvoreda platana i jednosmerne ulice iza stadiona…. A meni je pred očima bila Kalifornija I sunčan dan u Santa Rosi sa pogledom na kamene zupce koji se uzdižu ka nebu iz priobalja kao kakvi okamenjeni jarbolovi davno nestalih brodova… Ja nisam vozio u Pančevu zapravo već na nekom potpuno drugom mestu… Po povratku u moju ulicu, potpuno mokrih pantalona i natopljene GoreTex jakne koja je samo na momente ukazivala da mi je i košulja mokra, spazih na više mesta kroz prozore, udobnu atmosferu toplog doma i ljude koji sede pored svojih plazma televizora i uživaju u večeri, diskutujući o tome da li je voditeljka X lepša i zabavnija od voditeljke Y, slažući se oko jedne stvari, a to je da je napolju kišno, mokro i hladno. Dok sam odlagao pokisli bajk ipak sam bio srećan što sam umesto sedenja odabrao da potražim što dublju lokvu na putu ne bih li tuda protutnjao sa novim blatobranima i poslušao zveket vode pod njima, što sam tražio mračan put ne bih li ga osvetlio svetiljkom sa novo postavljene pozicije, i što mi je jakna bila sva natopljena vodom kao u reklami za novu kolekciju planinarske obuće I odeće. Dobar osećaj, koji bi bio dobar i bez kuvane rakije.