@omega Мени је 80 км дуго био рекорд, а онда одмах ~120 км. Нисам ни размишљао о даљини. Кренуо, уживао и педалао. Сада ми је (већ дуго ) рекорд 180, а из искуства знам да ми је идеално око 165. Зависи од терена, расположења, климе, занимљивости. Кад ниси сигуран, најбоље су кружне туре, јер их лако пресечеш. А и сваку вожњу можеш да скратиш ако мораш. Десило ми се више пута. Нпр, први покушај од Ровиња до Пуле прекинуо после сат времена, схвативши да нећу имати времена. Слично на Цресу. Сва планирања (и подоста пара) пали у воду. Једном заборавио телефон на колима, а на путу назад још пукне носач за камеру. Итд. Дакле, не иде баш све по плану, али често извучеш више него што си мислио да ћеш моћи. А уколико ти вожња није вредна раног устајања (кретао сам и пре 7) и можда делом вожње по мраку, није вредна ни изласка из куће.
Што се премора тиче, није важно колико возиш него колико једеш и пијеш. Без довољног и редовног уноса воде и хране распадаш се. И то ми се десило више пута. Прво изнемогао скратим вожњу, а онда уместо у 3 тек у 6 поподне стигнем до циља 35 км од аута, потпуно исцрпљен. Два хладна изотоника, сендвичи, чоколадни кекс. Кренуо пешице, надајући се да стигнем за 3,5 сата. Стигао за 2, осећајући се као нов.
Битна је и каденца. Да педалаш тако да осећаш отпор, али не и напор. Паметан избор степена преноса. Онда су паузе више ствар уживања него умора. Ја суштински и не одмарам на вожњама. Стајем пуно за сликање и можда разгледање, стајем да пијем и досипам воду, купим сок, једем. Без посебног планирања. Чешће ме мрзи да педалам него што стварно не могу, тим пре што волим и да пешачим. Некад гурам бицикл док једем или телефонирам.
Елем, није важно колико неко други паузира него колико ти уживаш. А свакоме буде тешко и свако мења планове или скраћује/продужава вожњу. Немој тиме да се оптерећујеш. Битно је само да си по повратку кући срећан што си возио. Што би рекли, ride today, heal tomorrow.