Како већ рекох на другом форуму, кад већ планираш вожњу, бар планирај нешто ненормално.
Пут који повезује Ријеку и Трст, преко Пасјака, увек ми је био један од најлепших. Нарочито део кроз Словенију, са дрворедима платана. Пут није ни прав ни раван, често има доста бициклиста и рекло би се да је идеалан за вожњу. А често се пружа предиван поглед на околину. Хрватски део је углавном само успон. Зато је мој план био да кренем са неким колима, после границе (у ствари, мало касније, до краја главног успона) да седнем на бајк, а сапутник да настави колима до Трста. Онда ја извезем целу туру, укључујући и одличну (делом офроад) стазу од Козине до Трста, одем до замка Мирамаре и онда се сви нађемо, бајк у кола и уживамо још мало по Трсту, па назад. Одличан план.
Наравно, теорија и пракса нису исто. Од људи који би имали довољно велик ауто да се бајк лако монтира, нико не може баш да ми изиграва возача. Мој ауто нико не жели да вози у иностранству без одобрења, јер је сувише ризично (за све). Да кренем сам, па оставим ауто сатима негде код словеначке границе није ми деловало као паметно, а онда бих још морао и да се пењем назад из Трста (највиша тачка је на близу 700 метара, најнижа наравно на нула).
Дакле, једина разумна опција била је одустајање, али срећом ја често не умем да будем разуман. Тако је моја опција била да ауто оставим у гаражи и да се на планине пењем не једном два пута! Другим речима, да комплетну руту извезем бициклом. И као да то није довољно, него сам замислио и да скоро 13 км почетног успона возим потпуно непознатом офроад "стазом" које ни Гугл нема на својим мапама. Ипак, признајте да ни ви не бисте одолели. Да би све било додатно зачињено, изабрао сам суботу, можда и највећу гужву, јер је претходно прогноза рекла да ће то бити једини дан са доста сунца, али без много ветра.
Укратко:
Км укупно: 165
Км усппона: Страва каже 2405 метара, трекинг програм је убележио преко 4000 (4215).
Трајање: 15:15 сати, вожње око 12 сати
Калорија: 3957 (трекинг програм)
Мало детаљније
Идеја је била кренути што раније, због ГоПро камере која захтева 300 сунаца да би нешто снимила. Дакле, боље је жртвовати ноћ, него дан. Мада ми је унапред било јасно да ћу се, ако и успем у лудом подухвату, враћати касно ноћу. Елем, план је био устати у 6 и кренути што пре, чак и пре 6:30. Међутим, ујутру се испоставило да је прогноза потпуно оманула (тачније, променили су је већ претходног дана, али било је касно). Било је потпуно облачно, веома ветровито и веома хладно. Нисам одустао само зато што сам вожњу већ померио (са петка) и зато што још од Ровиња нисам ни сео на бајк. И срећа да нисам одустао, али ипак је било јако напорно. Крај.
Дакле, устадох ја у 6, али због помрчине и хладноће кренух тек у 7 (на Страви пише другачије зато што сам трекинг програм укључио одмах, а после ме мрзело да га стопирам). На крају још и заборавих наочаре, па морао да се враћам, нервирам и губим додатно време.
Матуљи
Прва станица на путу и прво стварно скретање. Пут ми је одлично познат, може да се види и у неколико постојећих филмова. Изузетно тежак и незгодан успон. Не само нагиб (прво благ и дугачак, а онда стрм и не претерано кратак), него и због изузетно уске улице са пуно саобраћаја, а добрим делом без тротоара (уместо тога, постоји шанац за погибију). На лично изненађење, горе сам се попео за само 20 минута. Око 200 метара висине у ~3,5 км. Потом се тежак успон на ставља све до Мучића (~365 метара). Одатле је далеко лакши, са доста и равних деоница, па чак и мало спуста, све до Шапјана на ~430 метара. Но, ја сам кренуо кроз села, на поменути офроад.
Камењар
Да, показало се да је у питању камењар и то још тежи од стандардног. Баш тежак. И то потпуно неозначен. Пуно пута сам морао да станем и проверавам гпс руту (припремљену у Страви, први пут). Што је најгоре, у проучавању стазе нисам детаљно проверио сваки метар (много би било), него висину улазне и излазне тачке, закључивши да није много страшно. Промакао ми је детаљ да се од Мучића пут прво спушта са ~365 чак и испод 300 метара (!), онда пење на чак ~460, па спушта на око 400, да би коначно завршио на ~430 код Шапјана. Одакле се, преко границе, пење даљих 200+ метара.
Елем, опет сам направио стандардно лош избор са офроад камењаром на почетку вожње, да ме без икакве потребе силно намучи и умори, а још и да ми одузме пуно времена. До Мучића ми је било потребно око сат времена (10 км, 365 метара успона), а за 13 км камењара скоро 2 сата. Но, захваљујући довољно раном поласку, био сам задовољан и уверен да ћу заиста успети да стигнем до Трста (и назад). Уз то, морам признати да је шума кроз коју се вози баш пријатна, па ми никако није жао што сам се одлучио за овакву руту.
Граница и Словенија
Пут је врло опетерећен, како рекох, а нема претерано простора. Уз то, пуно је серпентина, па је прегледност мала. Нисам имао баш никакав инцидент, али је било прилично стресно. И напорно. Скоро 200 додатних метара у ~5 км. Али, успон није константан, као рецимо на Авалу или Космај, него има лакших деоница, па онда дођу деонице са великим нагибом. А тамо су увек чешће серпентине, па је већ опасно. Но, после камењара, није ми падало на памет да се жалим.
Нажалост, на граници сам направио невиђену глупост и нисам почео са снимањем одмах после прелаза, него тек неколико километара касније. Због чега? По проласку пасошке контроле, чекао сам другу, па нисам хтео да наставим са снимањем. Приметио сам словеначке табле и обавештења, али бејах убеђен да је то и даље ничија земља. На крају, када сам наставио снимање, то није било зато што сам схватио шта се дешава (невероватно, зар не?) него зато што помислих "па снимаћу до словеначког прелаза". А све је то због тога што је Хрватска укинула тај прелаз са своје стране. Дакле, као да су већ у Шенгену. Стоје кућице, али празне, само се пролази. Чак сам то и прочитао пре пар месеци, али у том тренутку нисам повезао. Некако сам закључио да је словеначки прелаз у ствари хрватски. Ах...
Иначе, на граници није била превелика гужва, па нисам заобишао пуно возила него лепо сачекао. Цариник се прво запрепастио мислећи да сам дошао бициклом из Србије. Мислим се, није ни ово много лакше. Углавном, прошао без проблема и задржавања, били су веома пријатни и љубазни. Са друге стране, колона за излазак из Словеније протегла се неколико километара.
По преласку границе... У ствари, нема шта много да се прича. Стао сам само на неколико места зарад сликања, филмови ће много боље дочарати. Осим једног кратког дела, пут је одличан, предели фантастични, сва места уређена. Но, мој главни циљ били су поменути дрвореди платана, негде између Оброва и Материје. Они су ми остали урезани у сећању још из клиначких дана.
До Козине је укупно ~55 км, а од границе ~28. Границу сам прошао око 11. Пред саму Козину коначно нашао пумпу са продавницом и узео ледени чај и чоколадицу, па у Козини сео да ручам. Претходно сам хтео да узмем једну ноблицу, јер бејах прилично гладан, али сам заборавио да их понесем. Невероватно ми делује да сам до Козине, од границе, стигао за нешто мање од сат времена, али то показују и трек и фотографије. Како било, сендвич пауза је трајала 20 минута. Успут прошла гомила бициклиста и видим сви скрећу на истом месту. Иако је то било ван мог трека, помислих да они боље знају, па кренух и ја туда. Наравно, ту је био ресторан. За боље стојеће бициклисте. Углавном, после мало лутања, лако нађох пут до бициклистичке стазе која води скроз у Трст. Потпуно неозначене бициклистичке стазе.
Стаза и Трст
Почеак уопште не обећава. Прилично незгодан камењар, скоро искључиво за фулаше. Којих сам се нагледао. Ипак, стаза се ускоро поправља, а онда долазе и скоро неставарни шумски предели, фантастични пејзажи са обронка брда, па онда још и тунели и мостићи! Феноменално. Негде на пола стиже и асфалт, а потом и лепо уређена шеталишта. Укупна дужина је 16 километара! Београдска власт би смислила сто начина да "објасни" зашто то код нас не може.
Углавном, стаза се завршава мало ван града, близу тржног центра Тори д'Еуропа, али долазак до центра није никакав проблем. Мада може захтевати мало пењања. Ја сам ишао више напамет и изашао мало пре Трга уједињења. Било је 13:45. Онда уз обалу главним путем ка замку Мирамаре. Једним делом, на тротоару је офарбана бициклистичка стаза, али је она у лошем стању, о њеном постојању не обавештава ниједан знак, а често је тешко до ње и доћи од паркираних аутомобила.
У целом том делу била је невиђена гужва, а обала све до замка потпуно окупирана. Људи су се сунчали чак и на променади изнад самих плажа.
До самог замка нисам отишао. Мало ми је било већ мука од свега, а на првом прилазу стоји знак да је забрањено за бицикле. Тај проблем стандардно решавам гурањем бајка, али сада је било пуно пешака и возила. Осим тога, знао сам да ме сигурно не би пустили да прођем велику капију имања, а одатле се замак и даље не види, па је било бесмислено гурати се даље. Зато окренух само назад до центра, још мало обиђох неке занимљиве тачке, а потом прошетах назад ка стази (тражио неку радњу да видим нешто за буразера, али суботом све ради само до 12:30). Нисам имао ни превише времена, јер сам раније оценио да би требало кренути назад до 15 ч (већ било прошло), а најкасније у 16. Но, мало сам се занео, јер ми је Трст заиста један од омиљених градова и тамо се увек пријатно осећам. Ознојен или не.
Повратак
Назад сам коначно кренуо око 16:15 и било је јасно да ће ме мрак ухватити и пре границе, али то је било најмање важно. Ипак, морао сам да коригујем почетни план о шетњи до Козине зарад успутног сликања. То би једноставно предуго трајало. Додатни проблем је била вода. Остало ми је било јако мало, а у Трсту нигде нисам нашао јавну чесму (чак ни дуж плаже), а ни продавницу у коју бих могао да уђем, а да мирне душе бајк (са камером) оставим испред. Како рекох, већина радњи није ни радила. За успон пешице било би ми потребно скоро три сата, а нити сам имао толико времена, нити сам имао довољно воде. Зато сам углавном возио, колико сам имао снаге, само уз много чешћа стајања зарад сликања (у повратку нисам снимао). И опет, било ми је потребно више од 2 сата да се поново нађем у Козини. Липсах начисто због недостатка воде коју сам трошио буквално на кашичицу. Чак се и обрадовах у једном тренутку, схвативши да ми је остало неколико гутљаја више него што сам мислио. Притом је вода била и даље хладна, охлађена на планинама.
У Козини сам налетео на продавницу на пумпи и купио неку лимунаду, схвативши тек тада да знам тачно где сам, односно да познајем тај крај од раније. Још важније, ова пумпа је имала лавабо у тоалету, па сам наточио воду! Није било погодног места за седење, па сам прошетао до главне раскснице и смесио се на степенице код неког споменика да вечерам. Већи од два сендвича, али без слаткиша. Док сам јео, из аута који је стајао на семафору гледала ме нека клинка и деловало је да јој је интересантно да види бициклисту. Но, у једном тренутку је направила гримасу жвакања пуну невероватне злобе, буквално као у неким ТВ серијама кад размажени богаташи виде неког сиромаха на улици.
Елем, кад сам коначно кренуо назад било је већ 19 сати и било је сасвим јасно да до границе нећу стићи пре мрака. Због умора и грчева који су почели много раније, проценио сам да ће ми за тих ~30 км бити потребно око 3 сата. На многим узбрдицама морао сам да стајем и одмарам и пијем воде. Међутим, слично као раније на путу од Умага ка Врсару, вожња ми је ишла боље од очекивања, па сам око 20:50 већ ушао у нешто што је раније била дјути фри продавница, да потражим мало нестандардних слаткиша. Задржах се 20ак минута и онда на границу. Гужва није била страшна, али сам ја био мртав уморан, будан од 6 сати и још се смрзох потпуно (обукао горњи део тренерке преко дреса и још рефлектујући прслук). Дођох директно до кућице, а Словенац који је следећи био на реду одмах је дао сигнал да могу испред њега. Нешто није било у реду са Италијаном који је тог тренутка био код кућице, па се мало отегло, али опет је све прошло у најбољем реду.
Онда је следио спуст до Ријеке. Или сам бар ја тако замишљао. Истина је нешто другачија, јер има чак и неких успона. Неки су кратки, неки мало дужи, али има и оних равних деоница на којима опет треба педалати. Ипак, на полазној тачки био сам сат времена касније. Може и брже, али премда није баш да нисам журио, био је мркли мрак, био сам уморан и смрзнут. Приоритет је била безбедност, јер на неким деловима пута има и знакова за излетање дивљих животиња.
Закључак
Изузетна и фантастична вожња за коју само недостаје још барем 5-6 сати у једном дану. Самог себе изненадих пентрањем што је вероватно последица и доста пливања током летње сезоне. Но, поента је и у смањеном притиску, јер иако сам заиста заиста желео да стигнем до Трста (и назад), знао сам да у било ком тренутку могу да се окренем и вратим назад ако ми понестане времена. Рецимо, код Козине. Па следећи пут колима до тамо и наставак вожње. А да није било на моменте јаког ветра, било би још и лакше.
Најважнији детаљ јесте да је боље ићи у групи тако да могу безбрижно да се користе све продавнице, а не само оне код којих бајк може да се надзире. Понео сам био и сајлу овај пут, али нисам је користио, јер је скидање камере и поновна монтажа стварно мучно. Алтернатива је да се има пуно пара за овакве излете, па као и остали бициклисти седнеш лепо у ресторанче, па клопаш и налијеш воде. Бтв, ако неко зна за неку јавну чесму у Трсту, још увек може да ми затреба. А вожња за сваку препоруку. Само препоручујем да буде радни дан и то не у августу, када је чувени Ферагосто.
Слике ће бити једног дана, а трек је окачен:
https://www.strava.c...ities/674931511
Ето, овај пут баш кратко.