39 odgovora na ovu temu

[Psihopata]

Imao sam spontani pneumotorax pocetkom novembra ove godine. Pucanje plucne maramice. Sa mukom i setom sidjem u podrum i zagledam bicikl. Glancam. 6 Mjeseci bez fizicke aktivnosti. Ni tocak ne smijem da podignem. Skupljam pare za Specialized M4. U glavi slika lepe offroad staze.
Da li je neko imao iskustva sa ovom dijagnozom i da li se nakon drenaze i perioda pauze vratio biciklu?

[srdjoni]

Imao sam, prilično davno, spontani pneumotorax, razlog nije utvrđen. Ja sam skoro siguran da su mi te godine rebra u dva navrata, u teretani na benču, "uštinula" plućnu maramicu, i da je to bio uzrok. Maramica se posle nekog vremena, kad sam se spiralno uvio da podignem dete, jednostavno pocepala.
E sad, pamtim taj žestok bol, i tada i kad su me "bušili" da provuku crevo od drena, ali pamtim i da mi je lekar na poslednjoj kontroli rekao: "To nije bolest, nego mehanički kvar. Dobro je zaraslo, živite normalno i nemojte da postanete njanjavi."
Poslušao sam ga, i posle par meseci vratio se redovnim aktivnostima. Nije se ponovilo.

[Psihopata]

Slicno kod mene. Nije teretana bila al' jes Street Workout. Bol pri ugradnji drena nisam osetio. Hvala puno

[bockokg]

Kako si to uspeo na streetu, na kojoj vežbi?

[Psihopata]

Pa nije se desilo u toku vezbi, već nakon 2 nedelje pauze (zbog istegnuća mišića) posle buđenja. Kratak dah, "probadanje" u predjelu grudi, lupanje srca. A vezbe - zgibovi, propadanja, sklekovi i ostalo. Doca rekao da se ovo dešava najčešće pušačima - ja ne pušim i bežim od dima na 1000 km. A česti pacijenti su visoki mršavi momci - ja 187 cm, 76 kg. Koliko sam shvatio, dešava se spontano, ali fizički napor je okidač.

[bockokg]

Ja znam da ko izraste naglo, tj u kraćem vremenskom periodu nešto više što je prirodno, da kod njih hoće da dođe do tih problema sa maramicom.

A baš rekoh da te pitam, jer znam koje su to vežbe, zgibovi - visiš na nekoj prečki, rade leđa bicesps ali i trbušnjaci, sklekovi -grudi, propadanja - ruke, pa mi je baš nelogično da se od toga može doći do te situacije. Al moguće ako kaže doca

[Psihopata]

Srdjoni, definiši par meseci molim te
Nemam bolove, 2.5 meseci od drenaže, ali imam osjećaj nelagodnosti kada čitam o ovoj temi. Čuo sam da se nekome dešavalo i do 8 puta. Molim se da se nikom nikad ne vrati. Najgori je život u strahu.

[srdjoni]

Najgori je život u strahu.

Ako uspeš da se ubediš da si baksuz, verovatno ćeš i biti, zato nemoj to sebi da dozvoliš. Normalno je, međutim, i da strepiš i budeš oprezan, jer je celo to iskustvo prilično retko i jezivo. Meni je doktorova rečenica "nemojte da postanete njanjavi" puno značila.
To mi se desilo krajem oktobra, za 3 nedelje sam se vratio na posao (na moju sreću, nije fizički), u januaru sam počeo sa dugačkim šetnjama, u februaru sa laganim plivanjem, a u aprilu se vratio svim normalnim aktivnostima.
I pušenju

[Psihopata]

Meni se desilo pocetkom novembra (3. novembar 2013) prije 7 dana sam poceo da setam. Cuo sam da se preporucuje setnja 4-5 km. Da li mislis da bi mogao da pocnem da vozim bicikl lagano u aprilu? Ne mogu da docekam
PS. Hvala, dosad kad god sam pomislio o pneumotoraxu pocela me je hvatati jeza a nakon tvog posta razvucem optimisticni osmijeh Veliko hvala.

[srdjoni]

Ako su ti snimci u redu i na kontroli potvrđeno da je sve ok, mislim da možeš da radiš sve što ne zahteva veliko naprezanje i ekspanziju pluća. Proveri za svaki slučaj sa doktorom, ali sam siguran da ćeš u aprilu moći na bicikl.

Nemoj baš odmah da se penješ na Midžor, ostavi za dogodine

[Psihopata]

Hvala puno Pre drenaze sam se malko uplasio priznajem i zamisljao nesto morbidno, ali nisam ja psiho inace Sva ta prica nije bolna ali biti 6 meseci osudjen na setnju i blaze aktivnosti -.-

[Psihopata]

Proslo je dosta vremena.
Bio sam dosta miran. Posle nekoliko neseci su se desaavale lazne uzbune, rekoh ja to samo tripujem. Probudim se 4. aprila ove godine i krenem u skolu. Opet bol mada daleko manjeg intenziteta. Imao sam snage da sednem ispred prodavnice i da zovnem pomoc. Najgore misli po glavi. Bio sam nadomak tog maja kada bih bio pusten iz kaveza fizicke neaktivnosti. Necu kriti jednu stvar. Doslo mi je da se ubijem pri samoj pomisli na sve to. Ako je neko nekad svratio u Podgoricu, mozzda je cuo za Most Samoubica iliti Krivi most. U jebote sta ja ovo pisem salim se naravno.
I odem ja u Dom zdravlja. Dezurni doca ne cuje plucno krilo.
Urgentni, drenaza. Totalna anestezija po mom zahtevu. Useres se sta ces
10 dana drenaze. Operacija. E tu dolazi ono moje "sunce ti doktorsko". Prilikom operacije levog plucnog krila,doslo je do greske i 2 dana kasnije primecen je taj PT na desnoj strani. hirurzi su okrivili anesteziologa Drenaza desnog dijela trenutno.
Intenzivna 10 dana, psihicki jako tesko za ljude. Nije bilo bola. Fizikalna. Pumpa za povecanje kapaciteta pluca. Kasalj.
grudna hirurgija. Fizicki sam dobro,ustajem i sve je ok. Psihicki Wireless, kablovska televizija, ultra moderni kreveti sa podesavanjima. Hvala KC Crne Gore na ovome al kakvi to ljudi raade kad ti nesto lijece a nesto sj*bu? 12 snimanja pluca za 30 dana. Rekose da je 5-6 snimanja za 365 dana maksimum i da se dobija rak ako se ide preko toga. Ja sam mrtav.

[vladetaub]

Naježio sam se čitajući ovo!Iz teme zaključujem da si mlađi,možda srednješkolskog uzrasta.Ovim putem želim da ti dam podršku jer ti je sigurno najteže na psihičkom planu.Želim da te ohrabrim jer si mlad momak,mlad organizam i sigurno ima rezerve u organizmu da se kroz izvesno vreme potpuno oporaviš i regenerišeš kao da ništa nije bilo.Možda neće biti tako brzo kao što bi želeo ali moraš da imaš pozitivan pristup i da optimistički sve to posmatraš.Znam da se šališ,ali nemoj pisati neke loše misli,loše ideje,kakvi mostovi kakvi bakrači,kakve samoubice.Svega toga ćeš se sećati kao ružnog sna posle par godina jer je u ljudskoj prirodi da pamti lepe stvari.I mogao bi da promeniš nick u neki vedriji neka i to bude doprinos da počneš da vedrije posmatraš stvari.Ne idem često u Podgoricu,ustvari nisam dugo bio,ali evo kada prvi put budem prolazio svratiću da popijemo sok.Dogovoreno? I javi se povremeno na forum.Sve najbolje!

[dule0911]

Saosecam, slicne probleme sa neodgovornim lekarima je imala i sestra, kad se setim samo se najezim
Samo budi jak i uporan, razmisljaj pozitivno, resice se to. Ako si psihicki jak, lakse ces podneti sve i oporaviti se, nemoj da klones.

[LeNgenda]

Mera je pet Rtg doza godisnje, ali ko se zraci pet puta godisnje svake godine... Ne treba da te brine tih 12 doza, samo da nisu zaboravili ili da si se sam setio da stavis olovnu kecelju oko struka, obicno su plave, muda su najosetljivija na zracenje i najvaznija.

Najtoplija preporuka, poludi!

Uzmi lepo poludi u najpozitivnijem smislu. Ako imas nalog na Facebook-u, uzmi sprdaj se sa bolnickim zivotom, tipa: "Mokraca jutros najlepse zlatne boje, slajm malo do umereno zelen..." i tako to.

Nadji najlepsu sestru i ne silazi joj sa vrata. Ono kao "ja sam mali, sladak i nezasticen i tleba mi tvoja pomoc...", em ce ti biti vise na usluzi, em ocima nije dosadno.

Ako si lud i ovako, uzmi napravi stand up komediju u trpezariji svako drugo vece, glupiraj se, boli te uvo.
Nadji drustvo na odeljenju, valjda nisu sve matorci.
Sto su doktori veci namcori, ti budi nasmejaniji.
Neka ti dan bude sto ispunjeniji.
Nemoj da te mrzi da ustanes iz kreveta, pazi se, ali nemoj da se ulezis.

Prvo, ispunjen dan ce proci brze.
Drugo, noci u bolnici su najduze, ovako ces bolje spavati, a san te vise i bolje leci od svake hemikalije koju uneses u sebe.
Trece i najvaznije, ne preskaci fizikalnu terapiju i vezbe, vaznije su nego sto se na prvi pogled vidi i obavezno pitaj FT-a sve sto te zanima.

I ne zaboravi da jedes. Jedi sve sto mozes. Bolnica je puna svega i svacega, treba ti jak imunitet.

Kad sve prodje, a proci ce, bice ti zanimljivo (iako mucno i tesko) iskustvo, bolje ces poznavati sebe i otkrices neke svoje nove kvalitete, veruj mi. Ljudi iz bolnice izadju 10 godina stariji, a to je potpuno suludo. Kad izadjes iz bolnice sunce dvaput jace sija, a zene su dvaput ruznije. Ja mnogo volem medicinske sestre, a ti?

[Psihopata]

Hvala na dozi optimizma Jeste srednja skola Razmisljao da se vratim u NS, kod matorih, da tamo odlezim ovo al' ne bi niko izdrzao toliko km i h sa ovakvim plucima Kakav sok, moze pivo
Lengenda, hvala na dozi humora Nema kosulja posebnih pitao sam
Sestre su prezgodne a i jedna curica sto donosi hranu, pa kad ona donese, pojedem sve pa makar i najgore splacine bile A ima drugarica iz medicinske pa jos sve one u kratkim mantilima
Bilo je mladih bilo zabave zajedno smo psovali doce i komentarisali sestre Sad sam u sobi sa dva penzosa, pa ih izludjujem pustanjem porno filmova na tv-u.
FT imam 2 puta dnevno, plus nekakvu pumpicu za vezbanje.
Saljem slike osoblja ako stignem

[Psihopata]

Usput, trebala bi mi pomoc pri tomme kako promeniti nick na forumuu , jel to moguce uopste?

[pri3rak]

Sto? Postojeci ti bas stoji

[LeNgenda]

Ti si onda ubo pravo odeljenje.

Nick moze da ti promeni administrator foruma, nadji ko je admin, ja nemam pojma.

Samo udri po za`ebavanciji i nema glava da te boli. Budi kulturan i skupljaj brojeve telefona.

Tvoj cilj je potpun oporavak i ne pristaj na kompromise.

Mozes i da otvoris temu "Price iz bolnickog zivota", a mozes i bogato da je ilustrujes, kao sto ti je vec palo na pamet.

[vidak]

Dođu tako neki dani kada misliš da si u bezizlaznoj situaciji, da si gotov....

Ja sam još davne 94. bio ranjen, metak prošao kroz oba bubrega, debelo crevo i ruku...

Dve nedelje sam bio u komi, tokom lečenja koje je trajalo dve godine preživeo sam 8 operacija, izgubio po 30% oba bubrega, 20cm debelog creva, i presađeni su mi nervi iz noge u ruku kako bih mogao da je pokrećem, jer mi je visila šaka leve ruke...
Od do tada aktivnog sportiste, za sekundu postao bogalj...

Toliko sam bio vezan za krevet da mi je celo telo atrofiralo, nisam bez tuđe pomoći mogao ni do WC-a 10 metara od kreveta dobrih godinu dana.
Mislio sam da se nikada neću izvući, ceo život ću biti invalid, sažaljevao sam samog sebe, bio sam depresivan, skenjan, mislio na najgore stvari, a to je bilo najgore što sam mogao da uradim samom sebi...
I jednog dana rešim da promenim stvari, krenem sam u šetnju do WC-a, pa posle mesec dana do dvorišta ispred zgrade, pa 100m od dvorišta, pa do prodavnice itd. da bih na kraju počeo da trčim, vozim bajs i vratim se u normalan život.

Evo sada, posle dvadeset godina od tada i dalje se živi, posledice se osećaju, nisam isti kao pre nesreće, sevnu me ponekad stare rane, ali i dalje prevezem po 100+ kilometara u cugu, odigram dva-tri puta nedeljno veteransku noćnu hokej ligu, partiju basketa sa klincima u kraju...

Sve u svemu, izbaci crne misli iz glave, razmišljaj pozitivno, strpljivo čekaj da rane zarastu i polako se vraćaj u normalu, biće sve ok, videćeš, samo treba vremena i strpljenja!