UKRATKO
DAN 1: BG - NS (~130 km)
Da ne bude zabune, nije u pitanju tačna kilometraža između 2 grada, nego kilometraža koju sam ja prešao, idući od svoje kuće (suprotan kraj grada), uz sva zaobilaženja i razgledanja. Direktna ruta, od Zemuna do NS, Dunavskom rutom, mislim da je oko 96 km.
Večim delom sam pratio upravo Dunavsku rutu, mada se to skoro pa slučajno poklopilo i koristio sam je više kao smernicu, da znam da sam na dobrom putu. Inače sam rutu planirao standardno, koristeći online mape i pretražujući malo net. Vožnja je bila ok, mada često sa veoma lošim asfaltom i malo vetra. Put jeste dosadan, ali ni približno kao Kovin - Skorenovac - Pančevo, jer premda prav, nije ravan. Postoji neko malo talasanje koje razbija totalnu monotoniju.
Najimpresivnija mi je bila Beška, jer nisam mnogo očekivao, a deluje nekako najviše kao grad u malom. Najveće razočaranje Stari Slankamen. Ima svašta zanimljivo, ali potencijal uglavnom neiskorišćen, a mnogo toga je baš razočaravajuće. Dodatno ogromno razočaranje - nisam snimio najbolji deo cele rute, fantastičan spust iz Čortanovaca u Karlovce, jer je nestala baterija na samom početku, a nisam primetio. Osim toga, već u Karlovce sam stigao prilično kasno, pa sam morao da zbrzam da bih u NS stigao pre mraka. Dakle, klasika - povlačim se unedogled po mestima koja su mi najbliža i koja mogu relativno lako ponovo da obiđem, a onda zbrzam ona koja su mi daleko i mnogo manje dostupna (pa neću valjda ponovo da se pentram po Čortanovcima?!).
DAN 2: NS, NS - ZR - Ečka (~110 km)
Originalno je bilo zamišljeno da prethodnog dana napravim i turu po NS, ali je to otpalo zbog kašnjenja (predugo zadržavanje u Starom Slankamenu). Zato sam drugog dana napravio prvo rutu po NS, ali u daleko kraćem obliku od planiranog. Nisam nezadovoljan, mada je trebalo da bude bolje. To je bilo ~25 km. Onda za Zrenjanin enormno dosadnim putem na kom nema baš ničega. Vetar me celim putem dobrano mučio, saobraćaj ne preterano. Na početku su neki radovi, pa sam nekoliko kilometara imao potpuno slobodnu suprotnu traku.
Jedino što ostadoh bez vode, jer nigde usput nema praktično ničega. (ima negde pre polovine, ako se skrene u neko mesto, što je mene mrzelo)Impresivno je bilo voziti slobodnom trakom
, a Zrenjanin me baš razočarao. Tačnije, rastužio. Do Ečke se dovukoh tek u sumrak.DAN 3: Ečka - Stajićevo - BG (~90 km)
Ečku sam već posećivao. Simpatično mestašce koje, osim kaštela ima još praktično samo crkvu. Stajićevo je još manje, recimo tipično vojvođansko mestašce, ali ima neke iznenađujuće uređene delove. Tačnije, park, školu i crkvu.
Bar koliko sam ja video.Onda put Zrenjanincem koji je em ubitačno dosadan, em me vetar ovde uništio. Na potpuno ravnom putu brzina često nije mogla preko 15 km/h! Katastrofa. Prosto sam priželjkivao kamione u mom smeru, da me malo povuku. Iako ima nekih lepih delova i detalja, ima šume, skretanja, malo i uzbrdica (nizbrdica ne baš, ne znam kako im je uspelo), ovaj deo puta mi je bio ubedljivo najdosadniji. Pritom je na pola počela kiša koja se do kuće samo pojačavala (uz par prestajanja). Sa saobraćajem praktično nije bilo nikakvih problema, sve dok se ne stigne do Borče i još malo dalje. Prosto neverovatno, tačno po saobraćaju čovek zna kada je stigao u Beograd.
U suštini, to je još jedna velika mana ovog puta i ove rute. Npr, prvog dana posle dosadnog puta čovek stigne u neko lepo mestašce, gde ima bar nešto lepo i zanimljivo. Drugog dana se stigne do Zrenjanina koji ima prelepe delove i lepo je uređen grad. A ovde se stigne u - Borču. Nije mi namera da vređam Borčance, nego je svako malo mesto duž Dunavske rute nekako mikrokosmos za sebe, gde se primeti neka uređenost. A Borča kao da je poslednja rupa na beogradskoj svirali. A u saobraćaju divljanje. Prvenstveno mislim na GSB, kamioni su još i super.DETALJNO
Hm, da, ni ono gore nije bilo baš ukratko
, ali tura jeste bila 3 dana i 320 km. Dakle, mala razrada putanje, uz naznačavanje šta sam ja bio pribeležio za obilazak.ZEMUN
Kilometražu resetovao valjda na poseldnjem semaforu, a poredeći sa Dunavskom rutom, rekao bih da su i oni baš dotle računali. Nekih 5 km odatle, sa desne strane je kamp. Oko 700 metara od glavnog puta, ide se nečim što donekle podseća na asfalt. Sretoh neke cikloturiste, nisu me udostojili ni pogleda, kamoli otpozdrava. Levo i desno su livade, uz asfalt ima i drveća, lepo izgleda. Pored kampa nisam video prolaz do obale, a odmah stoji znak stop i kućica, nisam hteo da se raspravljam da li može samo da se pogleda. Deluje sasvim ok.
BATAJNICA
Ide se pravo do crkve Svetog arhanđela Gavrila, ne može da se promaši.
Tu se skreće desno. Postoji i neki spomenik. Par minuta posle skretanja prolazi se blizu aerodroma, ali je on potpuno zaklonjen kukuruzom, pšenicom i koječime. Šteta. Sveukupno, nije delovala privlačno, a saobraćaj je naporan, mada incidenata nije bilo. Kao da su se malo navikli na bicikliste na Batajničkom drumu.NOVI BANOVCI
Pri kraju naselja je pijaca, a pre toga između zgrada simpatičan plato. Htedoh da obiđem i restoran Dunavska terasa, ali ga nešto ne videh. Prekoputa pomenutog platoa rekao bih da grade crkvu, postoji betonska ploča.
STARI BANOVCI
Na kraju puta iz Novih ide se desno, s tim da postoje dve paralelne ulice. Za onu bliže obali (Grška ulica?) pokazalo se da je u procesu kompletne rekonstrukcije, ali za bicikle i dalje savršeno prohodna. Prethodno se još i pređe preko mostića. Tu mi je čudno zapeo lanac, ali sam brzo rešio problem. Elem, tu ulicu preporučujem, jer se mnogo lakše nalazi sve zanimljivo. A imaju zgradu mesne zajednice levo, pravoslavnu crkvu desno (nije delovala operativno, a ogromna je). Na kraju ulice može da se ide desno na obalu i restoran Venecija, ili levo na glavni put za dalje. Ja sam još kod crkve išao desno i izašao na obalu Dunava, pa se malo truckao do Venecije (restorana, restorana
), ali je ipak bilo uživanje voziti uz Dunav. Druga obala je delovala još 100x bolje.BELEGIŠ
Najveća atrakcija je trebalo da bude mogućnost silaska na obalu i zalaska malo dublje u Dunav, zahvaljujući šljunkari ili tako nečemu. Nažalost, baš baš baš baš baš me mrzelo. Jbg. A još postoje 2 puta da se siđe. Nije vredelo. Mesto kao mesto mi je bilo prelepo. Na jednom delu sam se prebacio na biciklističku stazu koja prolazi kroz predivne drvorede. Odlično! U jednom trenutku se nailazi na raskrsnicu na kojoj je crkva Svetog Nikole iz 1927. godine (bar mi je tako zapisano). Posle crkve treba skrenuti u prvu ulicu levo (to i jeste glavni put, ali da napomenem).
SURDUK
Još jedno mesto od kog nisam imao nikakva očekivanja. Ništa posebno i nema
, ali se ispostavilo da je jedan slučajno otkriven i zabeležen puteljak pun pogodak. Naime, u jednom trenutku nailazi se na crkvu sa desne strane. Odmah desno postoje dva puta, a stoji i tabla koja upućuje na spomenik. Treba ići putem skroz desno i posle vrlo malo vijuganja i blagog goredoliranja stiže se do spomenika. Sad, spomenik je bezveze, ruiniran, u očajnom stanju i već se dobrim delom raspao. Ali lokacija, lokacija je fenomenalna. Pre svega, od crkve ka dunavu postoji "klanac" u obliku obrnutog slova "T". Tu se već vidi da je celo uzvišenje, sa obe strane, od kamena čiji sam naziv zaboravio, nešto kao lesni ili leseni. Izgleda fantastično. Međutim, kada se obiđe skroz do spomenika, pogled odozgo je prosto neverovatan (ako zanemarimo razbijene flaše oko spomenika i ostatke nečega što se pušilo). Visina je bar 30 metara, Dunav se vidi kao na dlanu, a stoji se na samoj ivici, pa se dole vidi i obala i mali ljudi kako mrdaju. Stvarno, obavezno treba obići.Nazad na glavni put i malo posle crkve bih rekao da je centar mesta, sa nekim velikim krstom. Na kraju, već podosta van mesta, postoji i bazenski "resort" Horizont, sa desne strane. Ne možete da promašite i pored očajno neupadljivog drvenog putokaščića sa leve strane. Imanje deluje slično S klubu. Tu je veliki parking, ulaz sa pravilima ponašanja, kućica, potom veliki prostor sa bazenom (ili više njih, nije bilo vidljivo), uz veliki objekat i gomilu ležaljki i nekih suncobrana od pruća. Nažalost, bilo je zatvoreno skroz, valjda prošla sezona. Ako se ne varam, cena je bila 500 din.
Odatle prvi put počinje zaista očajan deo puta, a kasnije će ih biti još. Ovde je asfalt stvarno uništen, desno ne može da se vozi na manje od pola metra o ivice, a levo nedostaje bar metar ili metar i po. Dakle, put je širine jedne i po trake i saobraćaj je katastrofa.
NOVI I STARI SLANKAMEN
Odmah desno se ide za Stari Slankamen gde su crkva, obala, "tvrđava", i još par zanimljivosti. Imajte u vidu da je jedan deo puta kaldrma. Ali zato se opet prolazi kroz one čudne stene za koje nema ni reči, kamoli neka pešačka platforma, da se ljudi popnu i vide/dodirnu taj kamen. Kad krene ozbiljan spust, prolaze se 3 grupe serpentina koje su potpuno nove i odlične. Pritom je jedna napravljena oko male strukture koja podseća na neku veoma staru građevinu, možda deo nekadašnje tvrđave. A pored toga pogled ide na ceo Slankamen, Dunav i obližnju crkvu. Predivno. Nažalost, dole stvari posaju malo nejasne i pored gomile vidljivih putokaza. Ja krenuh levo, da vidim tvrđavu i plažu koju tu pominju. Od plaže ni traga ni glasa, a veliki broj prilično neuglednih kuća (duž iste takve ulice) potpuno zaklanja pogled na Dunav, što je potpuna nebuloza. Kasnije sam primeto da se usput prolazi i pored lokalne osnovne škole koja je jako mala, ali ima veoma lepo igralište za fudbal i košarku. Ne znam gde deca posle idu u srednju školu, ali znam da tuda prolazi neki autobus koji ide i do okolnih mesta.
I pored onih putokaza, u jednom trenutku postaje krajnje kriptično kojim putem se ide za tvrđavu, iako su bedemi vidljivi odozdo (i deluju impresivno!). Ja nekako pogodih (levo na kraju ulice). Čudno je što do tvrđave vodi praktično kolska staza u OČAJNOM stanju. A kad kažem "očajnom" mislim da je teško proći i pešice, a ne izlomiti noge. Tu mi je riknula pedala i potpuno blokirala, pa sam do vrha morao da pešačim. Ali, tu je i ubedljivo najimpresivniji i najuzbudljiviji pogled na celoj ruti! Tačnije, odatle se prvi put vidi da u Slankamenu postoje 4 rečna ostrva. Dva veća su malo dalje desno, ali dva manja su skoro tačno ispod. Pritom su preslatka i podsećaju zaista na tropska ostrvca (samo što Dunav ovde ne podseća na more ili okean, kao npr u Golupcu). Mala i duguljasta, sa ogoljenim krajevima nalik pesku, a u sredni mala šumica. A između ostrvaca dugačka linija od nabacanog kamena zadire duboko u Dunav. Predivno i nesvakidašnje. Time se nijedna tabla ili putokaz ne hvale, niti postoji neka foto platforma.
Dalje u brdo put postaje sve gori i gori, zaista jedva prohodan. Prethodno je i neko groblje sa leve strane, ali nisam obratio pažnju. Na kraju se stiže do kuće kod koje je postojalo nekoliko putokaza. Ostao je jedan koji kaže da je spomenik 2,5 km desno, a za tvrđavu treba ići ka vrhu brdašceta koji je prosto livada puna šiblja. I kada konačo stignete gore - šok. Stigli ste na vrh brega, nalazite se u šipražju, ali nigde nikkve tvrđave!? Ne računajući jedan kameni stubić koji štrči i deluje kao onaj jedan zub Broja Jedan. Naravno, tvrđave više nema, ostalo je samo to malo zidina (odozgo se NE VIDE!) i livada sa šibljem, potpuno neprohodna. Bar da je pokošena. Postoji jedan nosač info table, ali table nema. Ne znam da li je uništena ili nikad postavljena. Pogled je ok, ali sam čekao 10 minuta da sunce izađe iza jednog prokletog oblačka.
Potpuno razočaran, odlučih da ne idem ovim putem do spomenika, jer je bilo još stvari koje sam hteo da vidim u Starom Slankamenu. Vratih se dole, pa na desnu stranu, do bolnice. Tu je simpatičan parkić, a pored njega niz nekoliko restorana i kafića koji kao da su od voska i vatrom međusobno spojeni. Izgleda fantastično, nalik Gaudijevim bravurama u Barseloni. Još uz drvena vrata i stepenište, pa stolovi na spratu koji kao da ima nadstrešnicu umesto krova.. Ma milina. Ali jedva da nekoga ima.
Onda opet gore, da vidm i crkvu Svetog Nikole. Nedavno je sređena, postoji i prilaz lepim (mada uskim) stepeništem. Crkva je čudna, samo gornja polovina je okrečena, kao da su brinuli samo za pogled izdaleka? Tu je i česma, poklon porodice Popović maja 2013. Odvratniju vodu nisam nikada našao. Morao sam da je prolijem. Dalje sam uglavnom gurao bajk, da se ne zamaram previše i da dovoljno slikam. Pred povratak na glavnu raskrsnicu zađoh u brdo, pa uz pomoć dobrih ljudi, nekako nađoh put do spomenika Slankameničkoj bici u kojoj je austrijsko-nemačka vojska od 20-35 hiljada ljudi, uz 10 hiljada Srba, porazila dvostruko jaču tursku vojsku 1691. godine, okončavši Veliki turski rat. Za spomenik postoje 2 putokaza i bar 4 račvanja puteva. Postoji i asfalt postavljen verovatno 1692. godine i neodržavan. Ne pokušavajte drumašem. Opet, ja nekako nađoh spomenik. Lep je, na lepom mestu koje je uništeno nebrigom. Zamislite kad tuda, razrovanim putem oko samog spomenika, prolaze šleperi!? Neviđeno.
Onda nazad na raskrsnicu na kojoj je jedna prodavnica (imaju hladno piće!) i baka Savka ili Slavka koja prodaje voće. Posle dobrog doručka, nisam planirao ručak pre Novoga Sada, ali gledajući savršeno lepe i krupne jabuke ne odoleh.
- Može li jabuke na komad, nemam mesta u rancu da nosim?
- Ma može.
(biram što manju, sve su ogromne) - Evo, ova.
(izmeri baka) - Ona je 300 grama, to je.. aha, to.. da, onda.. ma neka bude 25 dinara.
(u čudu) - Jedna jabuka, pa još najmanja, ima 300 grama!? Wow.
(smeje se) - Ima tu i od 600 grama!
(jedem) - Jao, kako je dobra, kako je fantastičan ukus. (a jeste)
- Uzmi, probaj i šljive.
- Ma nemojte, ne mogu sad da uzimam, neprijatno mi.
- Ma uzmi, evo ove su ti najslađe. Ma uzmi nekoliko, šta ćeš samo jednu.
Da skratim, u životu nisam jeo bolje šljive. Krupne, mekane taman koliko treba, a unutra boje meda. Ukus fantastičan. Pričajući tako, ispriča baka kako su joj stali neki sa BG tablama, pa kad je rekla da je kilo 40, a na gajbu 30, oni odmah pitali da li može 2 gajbe za po 25. Nisu ni pogledali, ni probali. Kakav smo to narod. Vratiće se u Beograd gde će da kupi sitne i nikakve za istih 40 dinara.
SLANKAMENAČKI VINOGRADI
Sigurno je lep pogled, a tu je i neka crkva. Ja u Slankamenu izgubih više od 2 sata i odlučih da preskočim.
KRČEDIN
Sa leve strane su crkva i parohijski dom, a desno valjda muzej i spomenik. Takođe može da se ide na brdo, ali sam i ovde tu opciju preskočio.
BEŠKA
Nije ona nešto posebno lepa, ali se tačno prepozna šta je centar, ima puno raznih radnji, a uz to i mini luna-park! Prosto me prijatno iznenadila. Nažalost, u dvorištu crkve česma nije radila. Valjda Mu se nešto zamerili. Postoji mogućnost da se ode do obale, ispod mosta na autoputu, ali direktnog puta nema, nego se ide čitavih 5 km! Tamo i nazad 10 km, nije bilo vremena. Dalje, kod spajanja puteva, postoji železnička stanica koju htedoh da slikam, ali i to je moralo da otpadne.
ČORTANOVCI
Pre polaska, ovo mesto je delovalo najimpresivnije i za njega sam imao velike planove. Nažalost, u nedostatku vremena, sve je moralo da otpadne, jer nisam bio potpuno siguran gde se šta nalazi. Osim toga, briljantna Dunavska ruta iz suprotnog smera ide putem na kom postoji nekoliko zanimljivih stvari, ali se ispostavilo da je to jednosmerna ulica! Pritom, vrlo strma i nepregledna, a nisam video ni putokaze Dunavske rute. Zato krenuh putem levo, opet uzbrdo, ali bez ičeg pametnog. Osim predivnog, predivnog parka. Posle "pustinje" prethodnih krajeva, ovo je delovalo zaista nestvarno. Nažalost, prodavnice nisu imale ništa pametno, pa nastavih pravo, pored škole, za Karlovce.
Na moje iznenađenje, put sve vreme ide uzbrdo, povremeno čak i relativno strmo. Usput ima nekoliko prodavničica (u dvorištima kuća), ali kad na kraju stadoh kod jedne, ona nije imala hladnu ni vodu, ni negazirane sokove. Jbg.
BANSTOL
Nastavih do velike raskrsnice na kojoj sam inicijalno planirao da idem pravo do manastira. Sad je bilo jasno da više nema vremena, pa samo skrenuh desno za Karlovce. Put je dosta dugo krajnje očajan, rekao bih da su samo betonske ploče sa razmacima, pa vožnja bicikla deluje kao vožnja vozom, uz obavezno tu-du između ploča. Katastrofa. No, uskoro počinje najbolji deo rute - genijalan spust sve do samih Karlovaca! A usput se sa leve strane pruža pogled na udolinu između dva brda. Super. Naravno, baterija je istekla samo minut po skretanju na ovaj put, pa nije snimljeni ni spust, ni betonske ploče. Glupavi GoPro koji napravi kameru kod koje se ne zna da li snima i da li, uopšte, radi. I to nije prvi put da mi se desi ista stvar. Jednostavno, zvučni signal se ne čuje pri iole jačoj buci, a ovde je saobraćaj bio prilično jak.
SREMSKI KARLOVCI
Prvo skrenuh levo u Karlovce na pogrešnom mestu, prateći znak Dunavske rute. Parsto metara kasnije utvrdih da kamera ništa nije snimala, pa se iznervirah. Slikah neki spomenik i nastavih ka centru. A centar izgleda fantastično, samo što neke stvari nije lako slikati, jer su ulice uske, pa jednostavno nema dovoljno prostora. Glavna ulica, sa pešačkom zonom je neviđena, gimnazija onako, a do dvorske bašte grad već deluje skroz bezveze i zapušteno. Sama bašta deluje lepo, ali je već bilo suviše mračno, pa se nisam dugo zadržavao. Inače sam hteo da odem i do stadiona, pa do kapale mira i još mnogo toga, ali je otpalo. Srećom, prođoh glavnom ulicom koja je zaista impresivna.
PETROVARADIN
Na putu dalje sretoh trojicu biciklista koji se vraćaše sa ture po Fruškoj gori. Malo se pridružih i taman počesmo da toročemo u kameru, kad ona nešto zapišta - puna kartica. Tako se rastadosmo, pa ja nastavih opet sâm do Petrovaradina. Kod skretanja zaključih da je potpuno besmisleno slikati u već prilično mračnim uslovima, tim pre što sam procenio da ostaci sunca biju baš iz smera Novog Sada. Dakle, direktno u aparat. Tako to ostavih za sutradan, kao i obilazak samog grada.
Sutradan krenuh sa lokalnim vodičem
odnosno prijateljem Novosađaninom koji iznenađujuće dobro poznaje svoj grad (daleko bolje nego ja svoj). Otišli do vrha, obišli okolo (ne i naokolo), uz dosta lepih snimaka. Naravno, više Novoga Sada, nego Petrovaradina , ali tvrđavu sam slikao prilikom ranijih poseta gradu. Sve u svemu, bejah zadovoljan, a Petrovaradin je zaista jako lep, naročito mi se sviđa što je očuvano mnogo više od same tvrđave.NOVI SAD
Ranije sam prolazio uglavnom Bulevarom oslobođenja, oko železničke i autobuske stanice, pored sajma i stadiona. Tek dok se pripremah za ovu vožnju videh da je pravi centar grada nešto sasvim drugo. A taj deo je zaista impresivan! Iako sam morao da promenim rutu, sve što sam video ostavilo je veoma pozitivan utisak. Pešačka zona je široka, dugačka i prostrana, sa nekoliko trgova. Crkva deluje zaista neverovatno, pozorište je nekako megalomansko i moderno, ali čudno, a uz to se i raspada. Obližnji park sa jezercetom je fenomenalan i treba ga obavezno obići. Posle izađoh na obalu (nažalost, ne skroz gore gde sam planirao), pa biciklističkom stazom skroz do kraja kod Limana. Pored Štranda sam prošao, ali se nisam zadržavao. Nisam obišao ni neke okolne parkiće. Ali prođoh Bulevarom do stanice, pa onda i do ATP Vojvodina koja lepo izgleda. I onda malo nazad do puta za Zrenjanin.
Osim parkova, otpalo je nekoliko bitnih ulica, otpao je sajam, otpala je renovirana Jodna banja (pored koje sam prošao), stadion i još dosta toga. Ostaje za sledeću posetu koju jedva čekam.
Eh da, rekoh da je saobraćajna kultura u Novom Sadu za Beograd nepojmljiva. Sirenu koriste samo u vozilima sa BG tablama. Na svakom prelazu preko ulice automobili me čekaju, pa bio ja i 20 metara dalje. Kad sam pešačio, čim sam blizu prelaza, automobili već staju. Prosto, zaista čovek ima utisak da i vozači vode računa o njemu. Još samo da voz iz Subotice uspe da stigne na vreme...
ZRENJANIN
Prvi deo puta, kroz Novi Sad je prilično opterećen. Međutim, kasnije se situacija mnogo popravlja, a ionako nije bilo incidenata. Nezgodno je samo kad dune vetar i kad počnu da se ređaju neki mostovi i nadvožnjaci. Iako me vetar baš oduvao, bar mi se posrećilo da je cela suprotna traka kilometrima bila zatvorena, pa sam je koristio sa uživanjem. Vetar je kasnije uzeo danak i vožnja je išla jako sporo. Osim toga, popivši 0,5 l vode u NS, ostalo mi je samo 1,5 l i to nije bilo dovoljno. Međutim, ne računajući jedno mestašce blizu glavnog puta (u koje me tad mrzelo da skrenem), nema više ničega. A u par restorana i jedan Golf klub nisam ni hteo da uđem, jer stvarno ne želim da me neki nepismeni kelner posmatra kao prosjaka koji hoće da mu mazne pazar. Ne kažem da bi tako bilo, ali sam već doživljavao takve "susrete". Mislio sam da pitam i u malobrojnim usputnim kućama, ali nekako je delovalo da nema nikoga. A dovoljno su daleko od puta da mi se nije dalo da silazim džabe.
Kako rekoh, taj put od 50 km trajao je užasno dugo, a vodu sam pio na kašičicu. Stadoh kod parka prirode Jegrička (deluje jako lepo), ali nije bilo česme.
Par km od Zrenjanina prevlači se kamiončina preko jednog od nadvožnjaka i teško zaustavlja pored mene. Pita tip da li je promašio put za Žabalj. Uteših ga ja (videh par putokaza baš za Žabalj), ali se budala ne setih da ga pitam za vodu! Umalo da me skupo košta.Na kraju uđoh u grad posle nekih 2 sata vožnje i prvo kupih vode. Taj deo grada mi je bio baš super. Simpatični soliteri sa puno zelenila, slobodnog prostora i - biciklističkom stazom!
Gledah ima li kakve klope, ali ne videh ništa pametno i nastavih dalje ka centru. A usput se situacija rapidno pogoršavala. Sve manje ljudi, a skoro sve radnje, prodavnice i lokali zakatančeni. Bila je subota, oko 16:30. Zrenjanin je veliki grad, očekivao sam upravo suprotno. Umirem od gladi, ali tek povremeno ugledam neku prčvarnicu. Ja bih radije pekaru, ali kao da ih nema. Skrećem u Cara Dušana ka Prvomajskoj, što je planirana ruta, utvrđena sa jednim Zrenjanincem. Ničega. U Prvomajskoj me opet presreće neki kamiondžija:- Kojim putem za Novi Sad? (iznervirano, kao da je već obilazio)
Zaustim da objasnim put kojim sam došao, a onda tačno njemu ispred nosa ugledam ogroman putokaz na kom je pisalo da je Novi Sad desno. Slegnem ramenima i pokažem mu na putokaz.
- A gde je onda ta Avijina pumpa?!
E, došlo mi da mu kažem da jede g. "Prvo se ti odluči šta hoćeš", mislim se ja, "a naročito malo razmisli pre nego što biciklistu pitaš za benzinsku pumpu!"
Prvomajska je malo u haosu, praktično raskopana, nešto se dosta radi. Tačnije, gradi se biciklistička staza! Beograd nema para za to. Na kraju ulice skrećem u 6. maja, pravo pored manastira koji deluje jako lepo, ali nekako sitno za slikanje, previsoke zidine. Onda do obližnje šume koja deluje kao lokalno izletište, recimo slično Adi ili Košutnjaku. Jedva da ima nekoga. Zakleo bih se da sam slikao, ali slika nema. Konsultujući GPS napravim plan kako da stignem do centra. Međutim, preseca me znak za centar koji odlučim da ispratim. I prolazim pored predivne šume. Baš lepo. Na ulici još i ima auta, ali ljudi malo teže. Stižem do centra uz malu pomoć lokalaca. Na sve strane zatvorene ulice, radi se. Prisećam se ranijih poseta, predivne pešačke zone i velikog trga, gomile mladih i nasmejanih, vesele i opuštene atmosfere. Ide mi voda na usta pri pomisli na klopu koju ću ovde sigurno da nađem.
Ulazim u pešačku zonu i samo što ne zaplačem. Praktično nikoga. Ništa živo ne radi. Možda par kafića i neki fast food koji nije ulivao poverenje. Pica i gluposti. Jedva nađoh jednu otvorenu menjačnicu da uopšte mogu da jedem. U celoj pešačkoj zoni skoro nikoga. Kao grad duhova. Dolazim do crkve (ne našavši nikakvu pekaru). Ista slika. Subota oko 18 h! Tuga. Začu se neka muzika, trubaći. Neko venčanje, Dolazi malo svatova, vesele se, ali nema ko to da vidi.
Konačno nalazim jednu pekaru. Sve je hladno. Ipak, moram da kupim. Ugreja mi u mikrotalasnoj, valjda je bolje od hladnog. Nije neki kvalitet peciva, ali poslužiće. Nemaju običan jogurt, samo specijalne vrste koje su iste, samo imaju drugu etiketu i - cenu. Nema od litar, nego 2 x 0,5. Ni ne pitam koliko košta, gladan sam. A onda opet šok - 400 grama različitog peciva (žu-žu, sa kobajagi čvarcima i sa kobajagi šunkom) + 2 x 0,5 l viva jogurta - 250 dinara? U Beogradu bi verovatno bilo duplo.
Malo dalje je zanimljiv mostić. Mali, ali pravljen kao veliki. Tačnije, izgleda kao železnički most u Beogradu, ali je daleko manji. Baš simpatično. Prelazi preko reke koja baš lepo izgleda, pogotovo u smiraj dana. Sa druge strane je fontana ili vodeni top kao na Adi u Beogradu. Sa jedne strane je srednja škola, vrlo impresivna zgrada, mada oronula. Prekoputa je izuzetno lepa i sređena zgrada, ne znam čega. Između ta rečica, uređena obala, malo dalje zelenilo, a sunce pravi idiličan odsjaj (zbog kog se teško slika). Preko mostića se stiže do prelepe male crkve koja je potpuno bela, kao da je za Snežanu. Samo što izbliza pokazuje da je lepa uglavnom na poglede iz daljine. Sedam na bajk i napuštam grad put Ečke, kroz industrijsku zonu. Vidim i biciklističku stazu, ali ne znam ni dokle ide. Vraćajući film unazad, rekao bih da ide skroz do Ečke, ali nije u najboljem stanju (bar kod Ečke) i ne može da se vozi, nego više da se pedala lagano.
Posle mi prijatelji rekoše da je Zrenjanin odavno propao, da više nema veze sa gradom koji ja pamtim od pre samo 3-4 godine. Kažu, zatvoreno je preko 70 firmi za godinu dana. Neke od najvećih firmi, najvećih poslodavaca. Nemaju ljudi više para. Užasno teško se dolazi do posla. Strašno. Prosto ne mogu da povežem novu sliku sa svojim sećanjem. Nisu kompatibilne. Pa to je grad od skoro 80 hiljada ljudi, a sa širim područjem i preko 120 hiljada! Kako je moguće da mu se tako nešto desilo? Tuga. Bolje da i ne razmišljam, nego da nastavim dalje. Jao ga nama.
EČKA
Dosta je velika, u stvari. Ipak, osim Kaštela i ogromne crkve, nema baš naročito šta da se vidi, a ne deluje baš ni uređeno. Istina, ima još jednu veliku crkvu i mali park, sa spravama za decu, ali to je to. U pekari nisu imali skoro nikakvo koktel-pecivo, a plus nisu imali nikakav jogurt!? Baš nikakav. Zanimljiv koncept koji poštujem, ali mi nije legao. Na izlazu iz Ečke prolazi se blizu Begeja što deluje interesantno. Btw, Ečka je puna nekih zaista neobičnih građevina koje bi neki nazvali kućama, ali nisam baš siguran. Samo nedostaje da svetle u mraku. Mislim, puno kuća je savršeno normalno, ali neke odskaču bilo arhitekturom, bilo raznobojnim šarama od cigala koje malo ne udaraju baš gde treba. Na jednoj kući je bila čitava menažerija od gipsa, teško je reći koja životinja nedostaje.
Naravno, Kaštel je veoma lepo sređen i veoma impresivan. Bio sam nekoliko puta u parku. Na kapiji stoji znak zabrane za bicikliste (ovoga puta sam proverio, okrugao je
). Ja ga gurah pored sebe, samo da priupitam nekoga da li mogu tako da prođem, samo da vidim i slikam. Unutra samo dvoje gostiju i nijednog domaćina. Malo uslikao i izašao.Ali, najimpresivniji je jedan sasvim drugačiji detalj. Uveo bih zakonski da svaka škola mora barem jednom da vodi sve đake u Ečku, a i da svaki stariji čovek mora da je obiđe barem jednom u 3 meseca. Idem ja glavnom ulicom i vidim sa strane stoji đubrište. Prvo mi grozno, mislim se kako mogu tako da bacaju, a onda skapiram. Ništa nije bačeno, daleko od toga. Svako je ispred svoje kuće, do glavne ulice, izneo kese sa đubretom koje su lepo zatvorene i ne samo da nema nikakvog smrada, nego je još đubre i uredno složeno! Ostaje samo da kamion prođe i pokupi. Videh i jednu ženu u trenutku iznošenja đubreta. Imala je 2 kese, a nešto dodatno što je imala za bacanje poređala je u plastičan lavor. Uverila se da sve dobro stoji i onda otišla nazad u kuću. Oj Beograde, gde ti živiš?!
STAJIĆEVO
Praktično odmah po završetku Ečke, samo sa druge strane. Manje je mesto i nema tako impresivnih detalja, mada ima jednu poveliku crkvu. Ipak, sveukupno mi je glavna ulica delovala uređenije, a kao da imaju i više prodavnica i radnjica. U centru je spomenik poginulima tokom NATO agresije, tu je i mala pijaca, škola, pomenuta crkva. Nema mnogo, ali lepo izgleda. I nisam primetio gipsane životinje.
BEOGRAD
Put do Beograda je dosada na kvadrat. Za čudo, sa saobraćajem nisam imao baš nikakav problem. Jedino me vetar stvarno uništio, ono nije bilo normalno. Kad na potpuno ravnom i dobrom putu ne može da se ide preko 15 km/h! U jednom trenutku je vetar oslabio i znao sam da sledi kiša. Počela je negde na pola puta i uz par prekida samo se pojačavala sve do kuće.
Zanimljivo je da put prolazi i kroz jedno ili dva mesta, da ide dosta levo-desno, da ima goreliranja (ne, nema doleliranja), pejzaž je dosta raznolik - od pustinje do šume - ali put je svejedno nenormalno dosadan. Bilo mi je daleko dosadnije nego prvog ili drugog dana. Postoji varijanta da se posle nadvožnjaka preko pruge skrene ka Kovačici, ali nisam bio siguran kuda sve put ide i koliko će da traje. A po kiši i vetruštini baš mi se i nije obilazilo.
Što je još gore, dosadni putevi prvog dana završavali su u većinom predivnim malim mestima, sa svojom mikroklimom - centar grada, mesna zajednica, pijaca, škola, spomenici, vidikovci, voćnjaci, itd. Ovaj put završava u - Borči. I to ne mislim kao vređanje Borčanaca, zaista. Nego, ona mala mesta prvog dana predstavljaju prave male oaze u pustinji. Nešto najbolje što se u toj okolini nalazi. A Borča deluje kao nešto najgore u Beogradu. Ništa ne deluje uređeno, čak suprotno, nema ničeg lepog usput da se vidi, sve je nekako zapušteno (pričam o glavnoj ulici ka Pančevcu), pravi haos. A tek saobraćaj... Jednostavno, nije potrebna nikakva tabla da bi čovek znao da je stigao u Beograd. To je potpuno jedinstven mentalni sklop, kakav nigde u Srbiji još nisam sreo. I ovoga puta zaista prednjači GSB. Utisak se dodatno pogoršava radovima koji uzrokuju dimnu zavesu prašinčine zbog koje sam i prednje svetlo upalio. I šta tek reći za genijalnu ideju zabrane bicikliranja na potezu od parsto metara? I to na mestu gde postoje 2 trake na ulici, a trotoar je nejopterećeniji. Kakva nebuloza. Naravno, znak zabrane je postavljen tek na delu puta gde se zabrana već primenjuje i kad ne postoji način da se biciklista skloni, pa sam prvu deonicu vozio ulicom i tek kod druge (videvši znak u daljini) prešao na "trotoar".
Naravno, za celu tu situaciju niko nije odgovoran, pa niko ne može da bude ni prozivan, ni pozvan na informativni razgovor, a kamoli da se pokrene neka istraga i da se nađe u pritvoru.
I ovde bolje da stanem.
SUMIRANO
Moja prva višednevna vožnja. Bez fizičkih problema, uz blokiranje pedale na bajku i 2 blokade lanca koje su lako rešene. Za 3 dana 320 km. Da je lepog vremena, mislim da bih mogao da nastavim i sutra (samo uz neko jastuče
).Trasa od prvog dana za preporuku, skoro svako mesto, uz manje ili više obilaženja. Naročito ako nađete baka S(l)avku i njeno voće. Vodite računa o protoku vremena, jer su u mom slučaju cenu platili Čortanovci i Sremski Karlovci, 2 potencijalno najlepša mesta. Novi Sad veoma lep grad, sa puno biciklističkih staza i daleko boljom saobraćajnom kulturom. Koga mrzi da pedala, može i da sedne na voz i jednog dana stigne u NS. ja definitivno planiram. Zrenjanin je i dalje lepo videti u centru, nadam se da će uskoro da se oporavi. U Ečkoj vredi videti Kaštel, pre toga neki zapušteni mini-zamak na livadi. U Beograd možda opet bolje doći vozom, pa izaći negde sa druge strane.
Slike? Pa ima ih blizu 1000, ne pitajte za upload. Još čekaju i one sa vožnje do Obedske bare.
